Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.

Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011). Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др.

Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност  и језик Матице српске.

Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину. Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је  био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора. Вечна му слава, наводи се у саопштењу Матице српске.

Упозоравао на значај одбране ћирилице

Угледни професор др Драгољуб Петровић упозоровао је на значај одбране ћирилице. У разговорима, између осталих и за „Вечерње новости“, упорно је указивао на опасности  по српски језик и писмо.У новембру 2013.године  у интервјуу под насловом Заперци гуше српство и српски језик, Петровић је указао:

"Иронија је да се српски језик ни у Србији не осећа као у својој кући. То је и више од ироније, то је грех, јер у распаду Југославије нису страдали само држава и народи, већ и језик, првенствено српски. Он је, за разлику од других језика, политичким средствима намноженим после тог распада, и даље угрожен, а понајвише га угрожавамо ми сами..." 

Додао је додао да смо олако  сметнули с ума да су српска култура и духовност утемељени на ћирилици:

"Од Мирослављевог јеванђеља до 1945. године све што је написано на српском језику написано је ћирилицом. Пристајући да се свога писма одрекнемо, доведени смо до тога да пристанемо на губитак идентитета. Срљамо у процеп да бирамо између Европске уније и сопственог идентитета..."

Најболнији заперак, како је истицао, израстао је у Црној Гори, да  тзв.Црногорски језик припада  аветним ентитетима те да је то  језик који су утемељиле лингвистичке незналице и плагијатори, "а у црногорски устав унеле га комунистичке незналице које су тај потез објашњавале флоскулом да  имају право свој језик да зову својим именом“.

-Где су то чули не знам, али знам да је Америка поробила сав свет под енглеским, не под америчким језиком. Шпански и португалски језик не говоре само у Шпанији и Португалији, него по целој Латинској Америци. Дакле, приче о томе да неко има право да назива једну језичку реалност на три или пет начина, има прођу само међу народима који су духовно и национално неутемељени, говорио је проф Петровић који се, подсећају „Вечерње новости“, енергично противио и аномалијама  у  Закону о родноосетљивом језику.

М.С.