Богородица је поживела још дуго након Христовог васкрсења. Он ју је на чување предао Светом Јовану Богослову и она је живела у његовом дому на Сиону у непрестаној молитви. Често је походила места која су је подсећала на велике догађаје и велика дела Исуса Христа. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

- И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се Она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, Она предаде свој дух Богу. Ковчег са Њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља Њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Обавезан мотив у фреско-сликарству

Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству. Слика се на западним зидовима православних цркава. У српском манастиру Сопоћани осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру. У сцени која приказује овај празник, често се слика и јеврејски свештеник Атоније, противник хришћанства који је намеравао да преврне мртво тело Богородице на одру, па му је архангел Михаило невидљивим мачем одсекао руке, које су остале да висе на одру. Атоније се за овај грех покајао, добио је исцељење од Исуса Христа и примио хришћанство, због чега је убијен.