Од смрти др Владана Ђорђевића, једне од најистакнутијих личности културног, научног и политичког живота у Србији 19. века навршиле су се 93 године. Као лекар, био је први Србин специјалиста хирургије, први се бавио експерименталним радом у медицини, основао је Српско лекарско друштво, Српско друштво Црвеног крста, као и Друштво за гимнастику и борење, чији су настављачи били друштво „Душан Силни” и Соколски покрет; покренуо је и уређивао први српски стручни медицински часопис „Српски архив за целокупно лекарство”, био начелник војног санитета у ратовима и први професор хигијене на Војној академији, потом начелник Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела и творац модерног медицинског и ветеринарског законодавства.

Као градоначелник Београда започео је комунално уређење престонице и основао Ново гробље, које постоји 137 година, па се сматра зачетником градске комуналне инфраструктуре. Био је редовни члан Српског ученог друштва, први члан Српске краљевске академије, први почасни доктор Медицинског факултета Универзитета у Београду, министар просвете и црквених дела и заступник министра привреде, краљевски изасланик у Грчкој и Турској и председник Краљевске владе (1897–1900). На пољу књижевног стваралаштва оставио је многобројна дела – приповетке, драме, романе и мемоаре. Био је један од зачетника пасторалне и путописне новелистике, хроничар и историограф. Превео је бројна дела из медицине и сродних наука.

Часопис „Отаџбина” (1875–1892), који је основао и уређивао, био је најбољи часопис за књижевност, науку и културу у другој половини 19. века. Један од његових савременика, личних политичких противника, рекао је за њега, не без аргумената, да је „био у Србији све, осим краљ и патријарх”, додајући и то да је у појединим моментима, био „краљ краљу и патријарх митрополитима”.

Владан Ђорђевић је, како стоји на сајту „Погребних услуга”, рођен 21. новембра 1844. године у Београду. Отац Ђорђе био је санитетски поручник пореклом из северне Грчке, а мајка Марија из цинцарске породице Леко, тако да је крштено име Владана Ђорђевића било Хипократес.

Умро је у санаторијуму у Бадену (код Беча) 31. августа 1930. године. Засебним вагоном 3. септембра 1930. године посмртни остаци Владана Ђорђевића стигли су у Београд на железничку станицу. Опело је одржано наредног дана у Саборној цркви. Сахрањен је, по својој жељи, на Новом гробљу у Београду у парцели 26, поред своје супруге Паулине и деце Милана и Маре. Оно што се издвојило као преседан, а који је описао др Владана Ђорђевића, не само као друштвеног радника, лекара, политичара, историчара, књижевника, већ као човека, био је чин др Ђорђа Генчића који је уредништву листа „Политика” проследио 3.000 динара заједно са пропратним писмом. У њему је са жаљењем изјавио да због болести не може да изврши свету дужност, да присуствује свечаном погребу и да из тих разлога упућује новчани прилог како би он био прослеђен Управи Дома слепих краља Александра у Земуну. Тим чином др Владан Ђорђевић био је уписан у „ред добротвора своје племените установе”.

Политика