„У овом делу које говори о потрази за изгубљеним романима Иве Андрића, о звонима и Србима римокатолицима, доминира лепота српског језика која је проткана безбројним прецизним историјским подацима, обрађеним по готово научној методологији, рекао је проф др Милорад Вукановић, председник Српског националног вијећа у Дубровнику и уредник часописа "Пома" на књижевној вечери посвећеној роману „Тајна испод мртве мачке".
Промоција овог дела са поднасловом „Прича о несталим романима Иве Андрића“ новинара и адвоката из Београда Предрага Савића одржана је у суботу вече у кући нобеловца Ива Андрића у Херцег Новом.
„Посебно су ми занимљиви, па и емотивно дирљиви поједини делови овог романа, који има јединствену уметничку форму са елементима есеја и историјске студије, јер су ми из мојих проучавања и писања добро познате личности попут: Марка Мурата, Петра Колендића, Косте С. Павловића, Слободана Јовановића, Бранка Лазаревића, Миленка Веснића, браће Ива и Луја Војновића, Мате Грацића и Виктора Новака, рекао је Вукановић.
Присутне, међу којима је био и Мићо Рогановић, генерални конзул Србије у Херцег Новом, поздравио је Мирко Мустур, председник Матице Боке и потпредседник Општине Херцег Нови.
„Херцег Нови је град у којем се књига цени и воли, и зато није чудо што је баш у њему Иво Андрић, одличио да сазида своју једину кућу у животу, која је коначно претворена у Музеј достојан јединог српског нобеловца, рекао је после изузетне успешне двочасовне књижевне вечери Предраг Савић, аутор дела.
Др Вукановић је апострофирао причу о српским држава на Приморју, које су постојале пре Немањића и које су биле предмет Андрићевог проучавања. Он је говорио и о нераскидивим везама Иве Андрића и Срба римокатолика, које су још више учвршћене током тамновања у аустро-угарским казаматима.
Хаџи Ненад Маричић, стални члан Драме Народног позоришта у Београду, прочитао је разговор између Иве Андрића, Лепосаве Беле Павловић и њеног оца Стевана Павловића, у којем се једини српски нобеловац одрекао римокатоличке вере због Степинца и усташких злочина.
„И ја као драмски стваралац и дијете чија је мајка Хрватица, а отац Србин препознао сам у овој књизи Предрага Савића. Какав је то сукоб Запада и Истока. Ово је прича о неким мрачним силама и како би рекао Синиша Ковачевић „црним вранама” за српски народ на овим просторима, за Србе који живе међу и са Хрватима.
Када ово прочитате остаје запитаност на постојање самог Србина католика. То је Андрић саопштио на симболичан начин, а Савић нам пренио у свом роману са посебним освртом на значај звона у православљу“, рекао је Маричић.
Аутор Предраг Савића је истакао да је Андрић имао изузетно јаке везе са пољском интелигенцијом и да је познавао Рафаела Лефкина, творца дефиниције геноцида.
„На основу сведочења преживелих Срба из Јасеновца и осталих шездесетак усташких логора, истраживања Виктора Новака и Ђура Виловића, али и на основу доказа Хитлерових званичника попут Хермана Нојрбахера, Андрић знао је за размере злочина у НДХ, рекао је Савић.
Иво Андрић је за време Другог светског рата искрено подржавао Равногорски покрет генерала Драже Михаиловића што му је филозоф Марко Ристић, спочитавао као тешку заблуду, поменуо је Савић и додао: „Његов пријатељ, велики књижевник Нико Бартуловић, био је загрижени идеолог Организације југословенских националиста (ОРЈУНЕ). Бартуловића, једног од најпознатијих писаца тог доба, партизани су без суда ликвидирали због учешћа на Башком конгресу. Обавештајац Владимир Ваухних, близак Андрићев сарадник био је Дражин бригадни генерал и командант снага ЈВуО за Словенију (тај податак је прећутао у аутобиографији да би заштитио свог брата Милоша и остале припаднике Плаве гарде).
На искрена Андрићева политичка убеђења поред припадништва „Младој Босни" у младости, тамновања у аустроугарским казаматима, посебно је утицало нераскидиво пријатељство са плејадом Срба римокатолика из Дубровника на челу са грофовима Ивом и Лујом Војиновићем, а сви они су били српски монархисти.
Андрић је као помоћник министра спољних послова у Влади Краљевине Југославије један од најповерљивијих и најоданијих сарадника Милана Стојадиновића, за кога је у јануару 1939. године написао и потписао чувени реферат о решавању албанског питања.
Не треба заборавити да је Иво Андрић био у блиским везама са Милошем Васићем, Сретеном Жујовићем и Стеваном Мољевићем, али и са емигрантима Слободаном Јовановићем и Милошем Црњанским. Дакле, постоји много историјских доказа о Андрићевој монархистичкој оријентацији и блискости са покретом Драже Михаиловића. Све то су биле чињенице из Андрићеве биографије, које су могле да га у доба „комунистичке правде“ скупо коштају, рекао је Предраг Савић.
ПОЛИТИКА
