Имам утисак да Др Карајлића знам цео живот. Да будем прецизнији – мислим да су ми његови лик и дело познати од кад знам за себе. Заправо, од оног тренутка када сам почео озбиљније да схватам Ивана Бећковића и његову улогу у „светској револуцији“, како је говорио Бора Ћосић. Од средине 80-их, када сам „брзим преко Босне“ путовао пут Шамца и у београдском ИТД-у први пут чуо за аферу „Црко Маршал“, па преко концерта „Топ листе надреалиста“ и „Забрањеног пушења“ у скопској СРЦ „Кале“ крајем те декаде, па соло-свирке лета 1992. у једној скопској дискотеци, па београдске фазе „Пушења“ и албума „Ја нисам одавле“, музике за „Црну мачку...“

Ипак, мислим да сам Нелета као човека најбоље упознао кроз његову аутобиографију „Фајронт у Сарајеву“, а Нелета као писца кроз сагу о „Солунској 28“. Зато ме је излазак трећег дела ове изванредне трилогије толико обрадовао, јер је спојио софистицирану писану реч и необузданост рокенрола. Зато сам одмах пожелео да организујемо овај разговор, а ОН је, на прву, то и прихватио.

Када сте пре скоро десет година објавили „Фајронт у Сарајеву“, помислио сам да је то мали „књижевни инцидент“ рокера, који је, ето, хтео да стави на папир део своје славне музичке биографије. Данас, после четири објављене књиге, Ви сте више него озбиљан писац. Доживљавате ли и Ви себе озбиљно, као писца?

- Морам да признам да сам се и ја помало изненадио. Нико од нас, ни издавачи, ни уредници, нису очекивали такав успјех којег је „Фајронт“ постигао. Мени је, међутим, било веће изненађење да сам ја успио да саставим књигу која је и данас, десет година касније, интересантна и узбудљива. Када год окренем неке странице „Фајронта“, имам осјећај да је то писао неко други, а то је најбољи знак да је књига добра.

Недавно је на београдском Сајму књига промовисан завршни део трилогије „Солунска 28“. За разлику од прва два дела где сте копали по историји, овај део приче је период Вашег времена. Верујем да је због тога писање ишло знатно лакше, јер пишете о периоду у коме сте живели и који сте искусили. Или је ово нешто што је, из ма ког разлога, пропуштено да се нађе у „Фајронту у Сарајеву“, па би ову могли да разумемо као „друго полувреме“ те књиге?!

- Наравно да је много лакше писати о времену којем сте ви свједок. Док су прва два наставка „Солунске 28“ закопана у историју, овај трећи говори о “веселим осамдесетим” и о времену које је било златно доба југословенске популарне културе. Главна тема романа, ипак, није везана за Сарајево, па не можемо рећи да је то наставак „Фајронта“. Она је везана за јунака који се родио и живио у Београду на адреси „Солунска 28“. Тако да то није друго полувријеме „Фајронта“, већ трећа трећина „Солунске“.

Читајући трећи део „Солунске 28“, кроз њену „играно-документарну“ структуру, налик серијалу „Грлом у јагоде“, помислио сам да је ово савршени сценарио за филм који би Ви као „један од скрибомана, под утицајем телевизије“ (како сте описали себе недавно у једном интервјуу), дивно режирали, као некада Лукас своју трилогију о „Ратовима звезда“, с тим да ова Ваша почне од трећег дела, па да нас полако вратите у прошлост...

- Сва три романа су филмична и лако је из њих направити телевизијску серију. То је и нормално, јер ја сам, ипак, човјек телевизије, са њом сам одрастао, на њој сам радио, па је логично да тај медиј двадесетога вијека има велики утицај на моју драматургију. Шта више, трећи наставак „Солунске“, у свом првобитном облику, био је сценарио за филм, којег је требало заједно да радимо Милирад Милинковић и ја, али није се нашло никога ко би финансирао тај појекат. Једноставно, били смо одбијени на сваком конкурсу. Тада сам ја одлучио да тај сценарио преточим у роман. И то веома узбудљив роман!

Пошто Вас јавност перципира као личност немирног духа и честог изазивача непредвидљивих ситуација, шта следеће од Вас можемо да очекујемо Остајете у литератури или трансформишете мисао у нешто друго. Ово питам јер сте нас недавно у Будимпешти изненадили, представили сте се и као аутор мултимедијалне инсталације „У почетку беше реч...“ О каквом је искуству реч?

- На наговор мојих кустоса Сање Јанковић и Дениса Хегића на „Арт Будапесту“ у Будимпешти смо се представили једном веома интересантном инсталацијом. Наиме, стихови из мојих пјесама написаних за оперу „Дом за вешање“, крећу се, попут неке војске, на екрану испед гледаоца, а он има ту могућност да својим покретима мјења кретање слова и њихову боју. Идеја је била да сами стихови, ријечи, слова, постану апстрактни знакови скоро без значења, да сав њихов смисао буде преточен у визуелно. У том визуелном се види снага стиха, снага ријечи, које као нека војска марширају пред нашим погледом. А знамо да јаче оружје од ријечи човјек још увијек није смислио. Осим тога, покретањем руку и дијелова тијела, ви као гледалац, директно утичете на манипулацију и окретање тих ријечи и стихова онако како ви то желите, управо онако како човјек манипулише медијима и средствима комуникације.

Када се у народу спомене Др Неле Карајлић, људи одмах помисле на „оног музичара из Сарајева, који је на сцени упокојио Маршала“, бескомпромисно прашећи рокенрол. Последњих година сте се мало удаљили од музике. Да ли Вас је мало успорила и забрана некадашњег друга из бенда Сеје Сексона да не изводите неке песме?

- Мене су успориле моје године. Ја више нисам тај који може да свира на сто концерата годишње, па сам си дао мало одахнути. Нисам одустао од музике у потпуности, јер се осјећам добро када изађем на сцену и кад свирам. Они који су ме имали прилике виђети ових година ме хвале, нарочито пројекат којег имам са Стефаном Миленковићем, Rock El Clasico. То је нешто што ме заиста највише узбуђује и на чему ћу сигурно радити и убудуће.

Следећа, 2024. година, важна је за Вас, јер се навршава 40 година од издавања култног албума „Забрањеног пушења“ – „Das Ist Walter“. Шта Вама данас значи та плоча?

- Та плоча окренула је мој живот у другом правцу. Да ње није било, вјероватно бих завршио оријенталистику и запослио се у Институту за језик. Како би, одмах наком завршетка студија избио рат, ја бих побјегао у Канаду и тамо постао ајтијевац. Овако, захваљујући тој плочи и, наравно, „Топ листи надреалиста“, мој живот је кренуо, мислим, у љепшем правцу.

Пратим Ваш рад, ето, 40 година, и увек ме је занимало – како је бити Др Карајлић?

- Помало шизофрено. У њему се међусобно сударају писац, музичар, драматург, водитељ, хумориста... ваља издржати та стална трвења међу оним људима који у мени живе, а крију се иза истог имена - Др Неле Карајлић.

Да завршимо овај разговор домаћински. Пошто знам да сте посвећени префињеним стварима, реците ми каква је ракија испечена ове године? Живот ван града има своју специфичну лепоту, зар не?!

- Ове године нас је природа оставила да патимо. Није било никаквог воћа. Једноставно, десе се такве неродне године у којима немате шљива ни за џема. Надам се да ће нам онај одозго опростити за наше гријехе и да ћемо идуће године надокнадити све што смо ове изгубили.

Иван Бећковић
фото: Лагуна