Имајући значај Прилепа на уму, историчарка уметности др Јасмина С. Ћирић (доценткиња на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу) и археолог мр Михајло Н. Џамтовски (докторанд класичне археологије на Универзитету у Бечу) упутили су се 2. 11. 2025. године из Скопља на једнодневни излет у овај град, са циљем да обиђу цркве у Вароши и документују њихове фасаде.
По доласку на главну аутобуску станицу у Прилепу, упутили су се пешке ка Вароши. Прва посећена црква била је она посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Oмањa, али веома занимљивa богомољa чије фасаде красе различити украси од опеке. Прво непријатно изненађење био је податак да је не само црква, већ и читава њена порта била закључана.
Следећа је била црква Свете Богородице, такође недоступна због закључаних капија и врата. Ипак, то није представљало већи проблем, јер сама црква не спада у најзначајније средњовековне споменике Вароши.
Трећа тачка „истраживачког ходочашћа“ била је црква Светог Николе — crème de la crème сакралне архитектуре Вароши. Њене фасаде представљају изузетно уметничко решење, богате орнаментима од опеке и украшене античким сполијама које употпуњују јединствену естетику објекта. Управо због тога, њен обилазак био је кључан задатак излета: др Ћирић због касносредњовековних фасада, а мр Џамтовском због античког каменог материјала.
Црква Светог Николе својим архитектонским и орнаменталним језиком јасно одражава токове византијске архитектуре позног 13. века. Уколико се фасаде овог храма посматрају у ширем медитеранском контексту, уочава се несумњива сродност са архитектуром Епира, нарочито са сакралним грађевинама у Арти: црквом Богородице Влахернитисе, црквом Светог Николе Родијског и бочним фасадама цркве Светог Василија.
У питању је исти декоративни импулс који фасаду гради као својеврсну „таписерију“, где се опека и камени квадри преплићу у препознатљивом орнаменталном ритму. Најупадљивији је мотив ромба, изведен у виду концентричних форми од опеке, уписаних једна у другу тако да свака следећа постепено „расте“ ка споља. Та поступно ширећа структура појачава визуелну динамику и ствара ефекат оптичке илузије: линије опеке делују као да се шире из центра ка периферији, наглашавајући дубину и ритмичност целе фасадне површине. Контраст светлих камених поља и тамнијих канала између редова опеке додатно ојачава утисак пулсирајућег орнамента, чинећи фасаду визуелно покретном.
У Арти се овај декоративни систем развија под руком протомајстора који је заслужан за изградњу цркве Богородице Паригоритисе. Иста та рука — или, у ширем смислу, исти орнаментални концепт протомајстора Арте — у Прилепу добија свој пуни израз: на фасадама цркве Светог Николе, као и цркве Светих Апостола Петра и Павла ромбоидни мотив више није тек украсна акцентуација, већ структурни елемент који артикулише вертикалне и хоризонталне зоне фасаде и визуелно „везује“ целину у јединствену орнаменталну композицију.
Ово указује да су прилепски неимари били упознати са епирском градитељском праксом, што представља важан показатељ да је Прилеп био у директном контакту са ширим византијским уметничким токовима. Таква узајамност архитектонског проседеа један је од највреднијих аспеката варошке архитектуре и отвара могућност за даље компаративне студије архитектуре у оквиру јединственог позновизантијског културног простора.
Међутим, настала је велика непријатност због које је изгубљено време за посету још једног значајног храма Вароши – цркве Светог Димитрија. Порта је била закључана, а у цркви Светог Николе је у међувремену дошло до смене свештеника, па је било тешко утврдити ко тренутно чува кључеве. Пошто нико од локалаца није био сигуран код кога је кључ, једна веома љубазна комшиница преузела је на себе да телефонира на више бројева и куца на врата неколико домаћинстава. Човек код кога се кључ заиста налазио прво је негирао да га има, да би тек након више позива „попустио“ и донео га.
После сат и по потраге, истраживачи су напокон ушли у порту. Међутим, домаћин који је упорно одбијао да се представи, непријатним тоном их је упозорио да ни случајно не смеју фотографисати фреске без дозволе Епископа Прилепско-пелагонијског.
Потом је уследила посета манастиру Светог Архангела Михаила.
На путу до њега налази се и омања црква Светог Атанасија којој фали кров. По доласку у манастир, дочекала их је монахиња која је скренула пажњу да се манастир ускоро затвара и да се такође не може ништа фотографисати без сагласности. Ипак, била је изузетно љубазна и одмах понудила да посетиоце упозна са мати игуманијом ради добијања одговарајуће дозволе.
У оквиру планираног истраживачког рада била је предвиђена и посета НУ Заводу и Музеју у Прилепу, најављена више од месец дана унапред, са намером да се консултује стручна библиотека и набаве поједина научна издања важна за даљи рад. Ипак, услед околности које нам нису биле познате, институцију нисмо затекли отворену, па овај сегмент посете, нажалост, није могао бити реализован.Ово искуство показује потребу за још бољом координацијом и унапред договореним терминима, посебно када је реч о сарадњи истраживача и културних установа у региону. Поштовање према раду колега у Републици Северној Македонији остаје изузетно високо, а искрено уверење је да ће се у будућности пружити прилика за непосредан увид у фондове и за развој још чвршћих облика научне сарадње, који су у интересу заштите и изучавања културног наслеђа Пелагоније.
Након завршетка обилазака, кренуло се ка аутобуској станици и Скопљу. Излет је био веома едукативан, нарочито за некога из Србије, земље богате средњовековним манастирима, али не оваквим. Варошки храмови одишу другачијом традицијом: својим фасадама и фрескама дозивају дух Цариграда и Грчке и за посматрача из Србије носе благо егзотичну ноту.
Наравоученије овог текста није само да подстакне јавност да посети Прилеп као идеалну дестинацију за едукативни викенд, већ и да истакне важну препоруку: због честих закључавања и неприступачности цркава, свакако је потребно најавити се и контактирати локалну заједницу унапред. У супротном, уместо целивања икона — целиваће се врата.
др Јасмина С. Ћирић
Доценткиња на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу
мр Михајло Н. Џамтовски
Докторанд на Факултету за историјске и културолошке студије Универзитета у Бечу
