12. октобар 2010.

Дејан Трајковић тринаестогодишњак из скопског насеља Чаир, по занимању ученик а по вокацији улични трговац, задњих година ферије проводи радно. У пролазима фреквентног ГТЦ-а у Скопљу „пече“ занат продајући папирнате марамице и маштајући о бољим временима.

Свако јутро током целог летњег распуста и првих јесењих дана, док већина деце његовог узраста спава чврстим „компјутерски“ изазваним сном, Дејан Трајковић ученик седмог разреда ОШ „Св. Кирил и Методиј“ у Чаиру, помаже оцу да допреми робу до Зелене пијаце где „држи тезгу“. Овај мали „прегалац“ уме да расуђује, говори и одговори али и да се забрине и нашали као сасвим одрастао човек. Пре три сезоне почео је и сам да учи трговачки занат, најпре око тезге, касније се осамосталио па је свој покретни штанд марамица почео да носи у сусрет муштеријама.

„Криза и беспарица је натерала мог оца да ради све и свашта и да се сналази како зна и уме. Никада није имао стални посао ни довољно пара. У ниској кући на крају улице Јајце, тамо између Газибабе и Чаира, (показује руком) живи нас једнаесторо: баба, деда, стриц, стрина, њихова деца, моји родитељи, моја сестра Сара и ја, пажљиво набраја на прсте трудећи се да не заборави некога и наставља – Знате, увек је гужва, а некад  ми просто и досади да слушам како нема пара за ово или оно или колико је шта поскупело. Почео сам да помажем оцу око тих кутија, а касније и да продајем. Посао на тезги ишао је лоше па сам са још неколико другова изашао на улицу да продајем марамице. Радим по неколико сати дневно, а после се са оцем враћам кући. Зарадим по двеста-триста денара, а иде много боље ако се нешто дешава у граду, утакмица, концерт или тако нешто. Добро сам печалио  док је било снижење по дућанима овде у ГТЦ. Свакоме затреба марамица а ја сам ту да услужим муштерију“.

Није то баш лак занат, на улици је свега и свачега а највише разних људи. Међу Дејановим „колегама“ су пензионери, инвалиди, људи који су остали без посла или га никада нису имали и све више деце. Како сам каже, треба имати разумевања, јер су сви изашли да зараде.

„Има ту неке солидарности и размевања. Склањамо се једни другима...Свако треба да се избори за муштерију и да заради пару...Успевају само најсналажљивији, најбржи и најхрабрији...Неки људи не разумеју зашто смо ми овде па мисле да крадемо. Неки нас гоне и псују. То углавном издржим и око ми не трепне, а некад ми је криво ... Некад нас гони инспекција па бежимо и скривамо се, право играње жмурке, а некад и прогледају кроз прсте, шта ће и они су људи....

Дејан се радо хвали и другим вештинама међу којима истиче како може да попије кока-колу на екс и да смаже неколико сладоледа док си рек`о кекс. Желео би, каже, прво да постане возач великог камиона, а тек после трговац.

„Тако бих могао да путујем. Да одем на море и пробам ту огромну слану воду. Сестру и другове бих стрпао у тај камион и одвео их да и они виде то бескрајно море иза кога нема планине. А после, кад зарадим пуно пара могу да отворим велику радњу за лопте и тренерке... и бицикле или тако нешто корисно. Важно је да имаш сан, да машташ о нечему. Нешто ће да се оствари а нешто не, али ако немаш сан немаш шта да чекаш...

Ево, ја на пример чекам и трудим се да зарадим за мобилни и ролерке, а волео бих да има и за хаљиницу као венчаницу за моју малу сестру Сару, а компјутер... видећемо, много је скуп“.

Тинејџери и не воле баш да их неко испитује о школи, математици или о првој симпатији. „Признаће“ да им се 1. септембра неодољиво иде у школу због друштва и догодовштина а не због градива. Код неких као што је Дејан лакше је „извући“ и јединицу из геометрије или страног језика, али признање о првој симпатији тешко.

„Моји у кући говоре да личим на прадеду Трајка из Босне. Кажу да је био наочит момак и да се заљубио у лепу Босанку Селиму, па је с њом побегао чак овде у Македонију. Стално питају да ли сам се заљубио, боје се, кажу, да не побегнем. И, ето, видите, чим нисам одмаглио у Босну, значи да се нисам затрескао као он, него мало мање“.

Право на слаткиш 

Овај мали путујући трговац свакодневно сусреће људе различите у свему. Стекао је већ довољно искуства да брзо уочи муштерију, пође му у сусрет и љубазно понуди своју робу. Каже да су му жене најредовније муштерије, а странци најбоље платише.

„Кад уочиш муштерију, а то је презнојени човек, мајка са дечурлиојм, спортиста или девојка онда храбро кренеш према њему и љубазно понудиш. Најважније је да си љубазан. То је тајна овог заната, а не то да ли ће да купи или не. А највише купују жене и мајке са децом. Оне имају ситно и скоро обавезно почасте неку банку.

Странци знају да изненаде понекад. И да им не требају марамице они купују, дају стотку, узму и оду. Понекад хоћу да им вратим кусур али они се и не окрену, онда узмем паре и право у „Шехеразаду“ на слаткиш, знам да нису имали времена да чекају...

Нена Ристић Костовска