19. мај 2010.

Поводом стогодишњице рођења једног од најзначајнијих српских писаца, академика Мехмеда Меше Селимовића, вечерас је у просторијама Културно информативног центра Срба у Македонији „Спона", организовано вече посвећено његовом импозантном делу.
Учеснике скупа поздравио је Амбасадор Србије у Македонији Томислав Ђурин, подсетивши да непролазност лепоте писане речи Меше селимовића, представљају снажну спону „која чврсто повезује људе на овим и свим другим просторима, без обзира на њихову националну припадност, вероисповест, традицију, навике".
- Стога, и вечерас, на својеврстан начин обједињујемо симболику правих људских вредности које је Меша доследно следио и у сопственом животу, са оним вредностима садржаним у имену „Спона", чији смо вечерас гости. Овим омажом бесмртном Меши Селимовићу одајемо дужно поштовање и захвалност што нас његова дела трајно подсећају на обавезу да ценимо ко смо и коме припадамо, али и на све оно што Србе и Македонце нераскидиво повезује, - рекао је Ђурин.
Он је управо на вечери сећања на Мешу Селимовића најавио да ће највероватније у септембру у Скопљу гостовати представа „Дервиш и смрт" Народног позоришта Србије са познатим македонским глумцем Николом Ристановским у главној улози. Биће то, како је рекао Ђурин, „један од најлепших каменчића у мозаику овогодишњег јубиларног сећања на великог Мешу".
Реч о знаменитом српском писцу, одржала је др Виолета Пирузе Тасевска, професор српске књижености Филолошког факултета „Блаже Конески", Универзитета „Св. Кирил и Медодиј" у Скопљу.
- У трајним вредносним аксиолошким просторима књижевног духа Меша Селимовић је као српски и босански писац утиснуо снажан жиг свога дела, и то својих најбољих романа „Дервиш и смрт" и „Тврђава", али и књигом есеја и студија, док данас и овом речју и увек актуелним новим питањем, различитим аспектирањима наглашавамо његове бескрајне могућности. И као аманет, речима Ханса Георга Гадамера: „Онај који зна да прочита писану баштину, потврђује и спроводи чисту садашњост прошлости". Јер и сам Меша Селимовић је рекао о тој кафкијанској атмосфери: „Уосталом мене није занимао мисаони систем, већ слика људи у животу, њихова психологија и њихове моралне дилеме, а све у условима који су општи, свевремени, и наши данашњи..." подсетила је професорка Пирузе Тасвеска.
Она је указала на „Његошев начин", казивања Меше Селимовића:"Човјек је трагично биће које долази на свет без жеље и одлази против своје жеље – поприште борбе ниских инстиката и жеље да остане човјек(...) свим невољама вучен наниже а неком свијетом искром и ватром вучен навише без великог разлога да буде срећан, а често озарен својом мишљу или туђом љубављу, низак и велик, ситан и узвишен, проклет и величанствен..."
У осликавању порука у делу Меше Селимовића, професорка Пирузе Тасевска је истакла да је велики писац и сам о томе говорио кроз оцену судара Истока и Запада:" За нас у Босни, па и за јунаке мојих романа, карактеристична је мисао тангента, настала сударом Истока, већим делом, и Запада. Али не смијемо заборавити да је уз претежно исламску филозофију, значајна и наша словенска компонента. Тако је, уз све утицаје, на овом размеђу свијетова, босанска мисао – синтеза туђег и свога, аутохтона и универазална".
На вечери сећања на великог писца емитован је део из разговора снимљеним са Селимовићем 1968. године за телевизију Београд, и приказане секвенце из филма „Дервиош и смрт".
Тестамент
У делу тестаменталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности 1976. године, причитаном и у омажу на вечери у „Спони" пише: „Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је определило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције наука и уметности, и самном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком".