овановић спада у ону групу архитеката која током целог животног и стваралачког века развија једну основну идеју до потпуног савршенства. То потврђује његова невелика, али изузетно вредна и драгоцена заоставштина у грађевинском фонду вишепородичне стамбене архитектуре Београда. Јовановићев препознатљив и заштитни знак огледао се у вештом и умешном рационалном рафинману коришћења фасадне опеке као човекомерног, топлог, ликовног и колоритног материјала, француског прозора као полифункционалног елемента архитектонског обликовања и покретних дрвених жалузина као личне пасије и истанчаног осећаја за детаљ. Овим обликовним „алатима” стварао је једну непретенциозну и ненаметљиву, али опет једноставну, чисту, рационалну, сведену, логичну и елегантну естетику вишепородичних стамбених објеката широм Београда, која га је у плејади великих имена послератних српских архитеката издвајала као аутентичног аутора и ствараоца.
На самом почетку треба поменути Дом београдских уметника у Париској улици 14 (1956–1960), који својим шармом, ноншаланцијом и елеганцијом и дан-данас представља ингениозан спој стамбеног и радног простора на спратовима (сликарских атељеа и музичког студија), уједно и школски пример за све колегинице и колеге који желе да се посвете стамбеној проблематици у научном и практичном смислу. Убрзо потом следи млађа „сестра” париске даме у Светогорској улици 20 (1963), преко пута Атељеа 212.
Велики искорак, уједно и логични даљи корак након појединачних примера, представљале су две велике стамбене групације, настале у потпуно другачијим просторним контекстима: стамбено насеље за потребе Београдског универзитета на Кошутњаку (1969–1971) и интерполација вишепородичних стамбених објеката у градским блоковима Његошеве, Молерове, Коче Капетана, Баба Вишњине, Кнегиње Зорке и Курсулине улице на Врачару (1970–1978). У овим примерима вишекратног понављања поменутих обликовних „алата” не губе се ни свежина, ни јачина Јовановићевог сензибилитета. Напротив, он се додатно надграђује природним контекстом у примеру Кошутњака, као саставним саобликовним елементом екстеријера и ентеријера, и постојећим затеченим контекстом већ образованих градских блокова на Врачару.
Профаној и стручној јавности недовољно је познато да је својим ликовним и обликовним рафинманом непосредно или посредно утицао на друге значајне представнике српске архитектуре друге половине 20. века. У првом реду треба издвојити још једну млађу „сестру” париске даме у Његошевој улици 44 (1960–1961), коју је пројектовала његова супруга, архитекта Даница Дана Милосављевић (1919–2018). Њихов једини заједнички и неизведени пројекат Дома за ветеране позоришне и филмске сцене на Дедињу (1971) представља јединствену синтезу нежног и робустног приступа у примени обликовних „алата”. Посредан Јовановићев утицај и допринос могу се видети у појединим београдским делима архитеката Ивана Антића (1923–2005) и Иванке Распоповић (1930–2015). Међу поменуте млађе „сестре” париске даме треба уврстити и њихов коауторски објекат у Улици Кнегиње Зорке 21 (1970–1972).
Др Горан В. Анђелковић,
унив. дипл. инж. арх.