26. април 2010.

Извођењем представе "Дервиш и смрт" у Народом позоришту у Београду, почело обележавање стоте годишњице рођења Меше Селимовића, једног од највећих књижевника који је писао на српском језику.

Прослава стоте годишњице рођења Мехмеда Меше Селимовића, једног од највећих писаца на српском језику, свечано је почела представом "Дервиш и смрт, у Националном театру у Београду.

С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.

"Када су на самом почетку новог миленијума анкетирани умни људи Србије која прозна књига треба да понесе епитет да је најбоља што је у 20. веку написано на српском језику, избор је пао на Мешин роман "Дервиш и смрт", пише у тексту уприличеном за представу.

Издавачко јавно предузеће "Службени гласник" објавило је, поводом јубилеја, две књиге посвећене великану и његовом делу, "Дервишева кобна птица" Радована Поповића и "Дервиш или човек, живот и смрт" Надије Реброње, које ће промовисати на пишчев рођендан, у Библиотеци града Београда.

Биографија

је рођен 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду 1934. Од 1935.  ради као професор Грађанске школе, а затим је 1936, постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата проводи у Тузли, где га хапсе због сарадње са партизанима. У мају 1943. прелази на ослобођену територију, постаје члан КПЈ и члан Агитпроп-а за источну Босну, а затим  политички комесар Тузланског одреда.

У партизанима се оженио Десом Ђорђић. Брат Шефкија му је стрељан 1944, после чега је премештен у Београд, као начелник Одељења за публикације комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Јуна 1945. родила му се ћерка Слободанка. Лета те године упознаје Драгославу Дарку Божић, кћерку Живорада Божића, дивизијског генерала бивше југословенске војске, због које напушта прву супругу.

По решењу владе Федеративне народне републике Југославије, 1947, премештен је из Београда у Сарајево и ради као професор Више педагошке школе, по решењу министра у влади БиХ, Цвијетина Мијатовића. Издавачка кућа „Свјетлост" издаје му прву књигу, Увријеђени човјек. Дарком се жени 1948. и добијају кћерку Машу. У удружење књижевника БиХ је примљен 1949. Исте године добија трећу кћерку, Јесенку.

Постављен је за доцента на тек основаном Филозофском факултету у Сарајеву, међутим у реизбору 1953. није прошао.
Селимовић је 21. марта 1974. године изабран за редовног члана САНУ.

Библиогарафија и филмографија

„Босна-филм" снима филмове по његовим сценаријима: Кућа на обали (режисер Б. Косановић), Палма у снијегу (режисер Р. Новаковић). На сценарију Палма у снијегу пише: „Овај филм је посвећен босанским пјесницима прошлих вијекова који су убијани, у тврђаве затварани, одвођени на далека бојишта да гину, као Хасан Каимија, Илхамија Жепча, Мухамед Неркези и други о којима мало знамо. Ако у тами свога времена нису могли да наслуте свијетло наших дана, они су били изнад својих савременика по томе што су вјеровали у човјека и у побједу правде."

На фестивалу у Пули добија специјалну диплому за хуманистичку садржину сценарија за филм Туђа земља, који је по његовој приповеци режирао словеначки режисер Јоже Гале.

Свој први роман, Тишине, објављује 1961. и скреће пажњу југословенске књижевне јавности. У јесен исте године је постављен за главног уредника ИП „Свјетлост", водеће издавачке куће у БиХ. Почетком следеће године, изабран је за председника Удружења књижевника БиХ.

Већ две деценије окупиран темом изгубљеног и стрељаног брата Шефкије, започиње писање романа Дервиш и смрт. Роман је објављен 1966. у издању сарајевске "Свјетлости" а неренедне године је добио НИН-ову награду.

Матици српској 1967. предаје За и против Вука и започиње рад на Тврђави. Успех романа Дервиш и смрт не јењава.
Почињу пригушени сукоби с тадашњим политичким руководством у БиХ, поготово после боравка Добрице Ћосића у Сарајеву. Цвијетин Мијатовић 1968. убеђује писца да не оде из Сарајева.

У јуну 1971. доживљава мождани удар. Исте године објављено је друго издање Сабраних дела, а  јуна 1972. године је пензионисан и започиње нови сукоб са средином.

У марту 1973, у „Бруса-безистану", на Башчаршији, опрашта се са пријатељима писцима: „Ја вечерас путујем и никада се више нећу вратити..." Сели се у Београд. Пријатељима у Сарјеву поручује: „Прочитајте Куран, све ћете животне мудрости наћи у тој књизи..."

Дервиш и смрт у Народном позоришту

Представа коју је према роману Меше Селимовића режирао Егон Савин, премијерно је изведена  27. децембра 2008. године на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Драматизацију  је урадио Борислав Михајловић-Михиз, а играју Никола Ристановски, Љубомир Бандовић, Наташа Нинковић , Слободан Бештић и други глумци ансамбла Народног позоришта.

Радња је измештена је из 18. века у педесете године 20. столећа, у време младе комунистичке Југославије, али су у њеном средишту не само живот у репресивном друштву, него и савест појединаца у времену које је уследило након ратова и ослобођења, у времену радних акција и еуфорије.

Дервиш и смрт је екранизован 1974, у режији Здравка Велимировића.

У Народном позоришту у Београду је 13. 10. 1974. одржан je књижевни матине какав престоница није упамтила, на којем су своје радове читали: И. Андрић, М. Црњански, Д. Матић, А. Вучо, М. Селимовић, Б. Ћопић, В. Попа и С. Раичковић, а уводну реч дао је Петар Џаџић.

Умро је у Београду, 11. јула 1982.године. Био је почасни доктор Сарајевског универзитета , редовни члан САНУ и АНУБиХ.
Дообитник је НИН-овe награда (1967), Горановe наградe (1967), Његошевe наградe вeћине значајних признања за књижевност у СФРЈ.

Његов књижевни опус обухвата приповетке Прва чета (1950), Туђа земља (1957); романе: Тишине (1961), Магла и мјесечина (1965), Дервиш и смрт (1966), Тврђава (1970), Острво (1974); студије и есеје За и против Вука (1967), Есеји и огледи (1966), као и аутобиографски спис Сјећања (1957).

Писмо САНУ

"Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност.

У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности. Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци "Српска књижевност у сто књига" изашао и мој роман "Дервиш и смрт"!

У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом.

Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.