У дубокој сенци ораха, на тераси хотела Бристол у Скопљу, где се годинама ништа не догађа, сада ми, као на филмској траци, навиру сећања. ОК, нисам толико матор да све памтим, али понешто и знам. За неке недоумице, срећом, ту је велики македонски писац Томислав Османли. Привилегија је дружити се са Османлијем, слушати га како беседи...

Хотел, који ове 2024. слави својих првих сто година, изградила су браћа Караџа – Атанас и Ристо. Цинцари, који су у Скопље дошли давно из Водена, из Егејске Македоније. Градња је почела годину дана раније, 2023. 

Хотел се налазио у улици Краља Петра, тик до Железничке станице, тада старе, која је касније, као нова, изграђена 1940. била најлепша и најмодернија на Балкану, а и шире. Тако се говорило, без обзира на то што то никако неће да прихвате заклети србофоби ове земље, док је за оне друге, то време – време провучено кроз фразу “пусто српско”.

У Бристолу је тих раних година, основан и Ротари клуб Вардарске бановине, а ту му је било и седиште. Оснивач је био градоначелник Скопља и први масон - Јосиф Михаиловић. Историја бележи да су неке собе хотела, који је свечано био отворен 24. априла 1924. године, имале телефонске прикључке, а функционисала је и гаража са капацитетом за неколико возила. 

Гостима хотела је свирао оркестар славног музичара Василија Хаџи Мановића. Био је то отац великог Зафира и деда истакнутог џезера данашњице Васила Хаџиманова. Према легенди, у хотел је тих година често долазио и чувени Грк Зорба, илити Јоргос Зорбас, како се он заправо звао. Зорба се по неким причама, под кровом Бристола и одвојио од своје душе. 
Истинољупци, ипак, упорно негирају ту причу, форсирајући да је живео у хотелу „Ловац“.

У својој славној историји, „Бристол“ памти да је испред, на тротоару, једно време било стециште дама сумњивог морала, које ће тек касније постати звезде поткровља, сутерена и изнајмљених соба.

И позната енглеска списатељица и путописац Сисили Изабел Ендрјус, позната као Ребека Вест, тих је година знала да сврати до Скопља. И, наравно, у „Бристол“. Током једне од тих посета, 1936, у њеном друштву се нашао и чувени српски интелектуалац Станислав Винавер.
Легенда каже да је то дружење, које је било „више од пријатељства“, лепо описано у њеној књизи „Црно јагње и сиви соко“, само што је Станислав ту потписан под псеудонимом Константин. И, управо је тај орах, чија сенка не дозвољава да оду моја сећања, био плод љубави главних актера занимљиве приче. 

Наводно је Ребека у име незаборавних тренутака, у љубавном заносу бацила један коштуњави плод у башту, из кога је израстао овај горостас. Да чува тајне и успомене.
 

И баш то је у књизи „Црно јагње, дивљи Балкан“ написао и македонски писац Петре Бакевски, кога су, због живописних описа какве је имао у својим делима, пријатељи прозвали Перл Бак.

Озбиљни историчари све ове приче сматрају најобичнијим интригама, тврдећи да је Ребека Вест у Скопље долазила са својим мужем, редовно одседајући у кући Анице Савић Ребац и њеног мужа Хасана, па „швалерације“ реално није ни могло да буде. 

Они други, опет, тврде да је стих из „Не дај се Инес“ – „...Превари мужа одлазећи да се почешљаш у неком пристојнијем хотелу“ заправо нешто што је Винавер написао Ребеки у поруци послатој по голубу писмоноши, па спаковао у временску капсулу, све док Раде није изговорио те речи које су узбуђивале млађе и старије педесетак година касније.

И да ништа од овога није тачно, барем су лепе лажи. А легенда живи.

Данас са именом „Бристол“ у свету постоји двестотинак хотела. Најпознатији су они у Бечу и Паризу... Није то неки нарочити ланац хотела, само их име веже. Као што мене за тај хотел опасно вежу успомене.

Ту сам јуна 1987. упознао Бору Чорбу. У рану зору, после концерта на Градском стадиону (где је промовисана романтична плоча „Ујед за душу“), он се делимично пијан, враћао са пецања на мутном Вардару у хотел, у друштву Оливера Мандића. Изгледали су као да су целе ноћи форсирали коњак...
То је провинцијалцу мог калибра, као да га је осмислио Момо Капор у најбољим данима своје креативности, било нешто најлуђе што је до тада доживео.

Две године касније, у вечери у којој је група „Рива“ победила на Песми Евровизије, испред „Бристола“ сам упознао Арсена Дедића. Излазио је из таксија, заједно са Габи Новак, враћајући се са снимања на телевизији. Емисија се звала „Носталгија“...
- Побогу, откуд ти у Скопљу? – питао је, када сам му на уво шапнуо „чији сам ја мали“. 

Хотел „Бристол“ је живи сведок суровог атентата на македонског председника Киру Глигорова, 3. октобра 1995. године. Хотел је преживео. На срећу и председник. 

У хотелу је 2013. снимљен један од најлепших македонских играних филмова „Соба са клавиром“ Игора Иванова, који говори о бесмислу (наших) живота. Или, о смислу живота, супротно бесмисленој реалности. 

Од 2012. хотел „Бристол“ у Скопљу је „у фази реновирања“. То се не види голим оком, али то је верзија за јавност. Да ли се сада тамо заиста нешто ради, и шта се тачно дешава између зидова „Бристола“, враг ће га знати? Можда играју усамљене сенке, или се само чују притајени уздаси. Собе су, свакако, неми сведоци. 

„...И не да Вам се хвалим, било је и тога...“ – као што је декламовао Шербеџија у „Поподневној песми“ Арсена Дедића.

На крају свега, а можда је то заправо био и почетак, јер да тога није било, не би било ни овог текста - на тој тераси хотела, у сенци тог дивног ораха, јула 1997. сам снимио свој први интервју за телевизију.
Тада се Иван Бећковић родио и као новинар, а преко пута је, ни мање, ни више, седео Бајага!

фото: хотел „Бристол“ данас,
снимио: Милош Стојковић
Слово, април 2024