Овом Уредбом је потврђен њен статус државне пуне гимназије у којој су поред класичних гимназијских предмета, примарно изучавани исламско право и веронаука, арапски и турски језик, са циљем да припреми ученике за ступање у мислиманску верску службу или за даље верске студије на универзитетима, првенствено новоотвореном исламском теолошком факултету и Вишој исламској – шеријатској школи у Сарајеву.

Иницијатива за оснивање Велике медресе покренута је септембра 1923. од стране тадашњег министра просвете Милоша Трифуновића и начелника муслиманског одељења у истом министарству, Хасана Репца, који је био најзаслужнији за оснивање Велике медресе, краљевским указом 28. априла 1924, добивши и званичан назив „Велика медреса Краља Александра I у Скопљу“. Први директор, ове до тада највише исламске образовне установе у Јужној Србији, био је Ахмед Мехмедпашић, који је у свом реферату о потребама оснивања државне медресе у Скопљу, истакао да је пред њом првенствени задатак да „створи муслимански свештенички подмладак, васпитан у нашим школама у духу наше културе, наших државних потреба и наших националних тежњи и идеала, да се паралише акција туђе пропаганде међу албанским и турским народом, те да се поспјеши процес њиховог прилагођавања и тиме помогне консолидовање прилика у овим крајевима“.

Рад и развој Велике медресе у Скопљу, сагледаћемо кроз призму периодике и штампе, оновременим савременим историјским изворима другог реда, али вредним за осликавање околности и услова у којима је радила и имала значајан културно – образовни утицај на град Скопље и шире области којима је гравитирала.

Унапређења, именовања и постављења професора Велике медресе

Идеја о оснивању Велике медресе потекла је од самих муслимана Јужне Србије који су тражили њено отварање у Скопљу, како би била стручна исламска средња школа – богословија у којој би се школовали кадрови за исламске верско – правне послове и дужности, односно муслимански свештеници за муфтије, кадије, шерјате, судије и за професоре медресе. Један такав предлог поднео је и народни посланик Муфтија Мехмед Алија, приликом дебате у Народној Скупштини уочи доношења Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца („Видовданског Устава“ – прим. аут) 1921. Том приликом је поменути посланик као предлог навео да у Скопљу треба основати Велику медресу или „мектеби Наваб“, по узору на већ постојећи у Сарајеву и да би настава требало да буде на арнаутском (албанском – прим.аут) и турском језику, док би државни српски језик био обавезан предмет, позивајући се на то да у Јужној Србији живи „преко 1 милијон муслимана“. Овај предлог подржао је и народни посланик Исмет Бег Карабеговић.

Указом Министарства вера, за професора Велике медресе у Скопљу постављен је Едо Штефан, што доноси београдска „Правда“ у издању од  9. септембра 1927. године. У свом издању од 26. августа 1933, „Правда“ доноси вест да је Аница Савић – Ребац, тадашњи професор на скопљанској Великој медреси, Указом Њ.В. Краља, а на предлог Министра просвете, унапређена из 6. у 4. групу I степена државнних намештеника – чиновника. О наставном кадру Велике медресе можемо пронаћи извештавања у београдском листу „Правда“ од 4. априла 1937. г, где су поменути тадашњи директор Ахмед Мехмедбашић и професори Тодор Самарџић, Славко Деметровић и Александар Залијев. Иста лица су августа исте године добила нова државна унапређења у чиновничкој хијерархији намештеника.

Према писању београдске „Правде“ од 15. новембра 1937, за члана Професорске испитне комисије, пред којом се полагао обавезан државни професорски испит за рад у средњим и стручним школама, за предмет „Историја ислама са историјом религија и социологијом исламског народа“, именован је Мехмед Башића Ахмед, тада актуелни директор Велике медресе „Краља Александра I“ у Скопљу.

Све до формирања Више шеријатско – теолошке школе у Сарајеву 1937. године, која је имала статус факултета, највише исламске образовне установе су биле у рангу државних гимназија, од којих две у Сарајеву (Шеријатска – судачка школа и Шеријатска гимназија) и једна у Скопљу (Велика медреса). Након тога оне постају део државног исламског образовног система, који је припремао кандидате за упис у ову сада највишу верску образовну установу за муслимане. Сви кандидати који би желели уписати студије на  Вишој шеријатско – теолошкој школи у Сарајеву, морали су бити страни или југословенски држављани исламске вероисповести, који имају сведочанство о завршеној Шеријатској гимназији у Сарајеву или Великој медреси у Скопљу, а такође и они са положеним завршним испитом у Гази Хусревбеговој медреси у Сарајеву или Гази Исабеговој медреси у Скопљу, уз додатни услов - да морају имати одличну или врло добру оцену из српско - хрватског језика и националне историје. Поменуте школе су имале статус аутономних државних средњих школа са осам разреда. Кандидати су могли доћи и из државних класичних и реалних гимназија, уз додатне испите из латинског, турског и арапског језика, уколико их нису имали претходно положене. До отварања шеријатског факултета у Сарајеву, велики број југословенских муслимана је зарад највишег теолошког образовања одлазио на стране факултете у Истанбул или Каиро. 

Хуманитарни рад и јавна делатност

Међу ваннаставним активностима питомаца Велике медресе, било је и организовање јавних концерата или позоришних представа, које су имале за циљ како да представе саму установу и њене ученике локалном скопљанском грађанству, тако и да допринесу културном животу града, али и не ретко и наменски помогну сиромашним слојевима становништва кроз прикупљање средстава. Тако су ученици медресе јануара 1933, организовали хуманитарни концерт уз извођење позоришног комада „Хаџи Лоја“ Бранислава Нушића. Овај хуманитарни догађај био је приређен у дворани жупског Соколског дома, који се налазио у близини цркве Пресвете Богородице (Пајко мало), а сав приход био је намењен помоћи сиромашним грађанима и незапосленим радницима. Ученици и управа Велике медресе су били једни од коорганизатора годишњих забава Српског муслиманског просветно и културног друштва „Гајрет“ у Скопљу, почевши од 1930. године, да би већ следеће био формиран локални одбор „Гајрета“ у Скопљу. На свечаној забави у Официрском дому 1931, поред чланова „Гајрета“, учествовали су и ученици Велике медресе, док је поздравну реч имао Хасан Ребац, један од оснивача Велике медресе у Скопљу и супруг Анице Савић – Ребац.

Ученици Велике медресе Краља Александра Првог у Скопљу су редовно учествовали на свим градским, обласним/бановинским и државним манифестацијама од националног значаја. Приликом прославе 19. годишњице ослобођења Скопља, 26. октобра 1931. године, приређене су велике свечаности, које су обухватале Свечано Богослужење у Саборном храму, свечану седницу Општинског одбора у свечаној сали Официрског дома, али и освећење темеља будуће нове и најмодерније основне школе „Цар Душан“. Том приликом су и награђени најбољи студентски, средњошколски и ученички темати, међу којима су били и ученици Велике медресе у Скопљу. На обележавању 100-годишњице од рођења великог српског песника и националног радника, Јована Јовановића „Змаја“ децембра 1933, у Матици српској у Новом Саду, међу присутним високим званицама, био је и тадашњи управник Велике медресе у Скопљу, Хасан Ребац, чија је супруга Ана Савић – Ребац била међу ретким женама професорима у Великој медреси, а чији је отац Милан Савић био дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице.

Приликом грандиозног освећења војничког Храма Славе, цркве Св. Арханђела Михаила у Скопљу 27. маја 1934. године, којој су поред других присуствовали и краљ Александар I Карађорђевић, патрон Велике медресе, учествовали су и одабрани представници Велике медресе. Богослужење су обавили најпре патријарх српски Варнава (Росић), за помен православних српских војника, затим римокатолички свештеник за српске војнике римокатоличке вере и на крају муслимански имам за српске војнике муслимане, а пратњу је чинио хор ученика Велике медресе из Скопља. У крипти поменутог храма било је похрањено 3200 српских војника погинулих у ратовима 1912 – 1918. у Скопљу или његовој околини приликом ослобађања града или умрлих од болести и рана у оближњој војној болници. На свечаном отварању обновљене Мустафа пашине џамије из XV века у Скопљу, на Дан уједињења, 1. децембра 1933. године, на којој је присуствовао и Реис – ул – улема исламске заједнице, учествовали су и професори, ученици и хор Велике медресе, чиме су увеличали овај велики верски и историјски догађај. Поменута џамија је постала својеврстан музеј исламског Скопља и најепрезентативнија исламска богомоља у Скопљу.

У листу „Време“ налазимо и врло занимљив податак да су ученици имали своју фудбалску „репрезентацију“, тачније секцију и да су одиграли и једну утакмицу са тада тек основаним „Академским спортским клубом“ из Скопља, који су чинили студенти Филозофског факултета. Екипа „Академског С.К.“ била је боља у том првом мечу, јуна 1931. године,  победивши 4:0 тим Велике медресе.

У „Правди“ од 26. новембра 1933. године налазимо и вест о списку приложника за довршење „Дома студенткиња“ у Београду и захвалност „Удружења студенткиња београдског Университета“, међу којима и професору Велике медресе, Тодору Самарџићу, који је приложио 100 ондашњих динара.

Једна занимљивост из скопљанске судске свакодневнице показује како су тадашњи професори били поштовани и од стране судске власти и ангажовани по потреби и као вештаци – стручњаци из својих области могла се прочитати у „Правди“, која доноси вест са једног суђења у Скопљу поводом кривотворења потписа на имовинским листовима – тапијама, а као судски вештак био је ангажован од стране суда Скопске општине, Шериф Бајрам, професор Велике медресе.

Након догађаја од 27. марта, извршеног војног пуча, те ступања на престо краља Петра II Карађорђевића и формирања нове југословенске Владе, на челу са ђенералом Душаном Симовићем, широм целе Краљевине Југославије наступило је одушевљење новим стањем, пре свега због отклона од сила Осовине и Трећег Рајха, иако је рат био на прагу, а држава опкољена и без савезника који би јој помогли у случају агресије. Поводом тих догађаја и у Скопљу су хиљаде Скопљанаца изашле да поздраве нови развој догађаја, те узвикујући „Живео Краљ Петар Други!“, „Живела Краљица Марија!“, „Живела Југославија“ и друге, јасно дали до знања да нису били за било какво повезивање са нацистичком коалицијом. У Скопљу су се поред грађанства окупили и бројни припадници чиновништва, ученици основних школа, соколи, мали четници – скаути, чланови разних родољубивих друштава (Четника, Народне одбране, Јадранске страже), Црвеног крста, студенти Филозофског факултета, хиљаде ученика и ученица свих средњих школа, и то Прве и Друге мушке гимназије, Женске гимназије „Краљица Марија“, Учитељске школе, Државне трговачке академије, Средње техничке школе, међу којима и Велике Медресе „Краља Александра Првог“ (Слика 1) и многих других. Скопље, центар најјужније југословенске бановине, Вардарске, која је са три стране била омеђена спољним државним границама, од којих је са источне и западне стално вребала опасност од напада, са својом мешовитом верско – етничком структуром посебно је било заинтересовано за догађаје који ће уследити, те је одбрана идеала државне незавсности и националне слободе била више него питање парола и узвика, реално стање латентне нестабилности и опстанка. Ученици и профеори Велике медресе су учешћем на овим демонстрацијама јасно су показали да су били на страни одбране идеала слободе и независности земље.

Број ученика и питање засебне зграде Велике медресе у Скопљу

Вест о оснивању нове медресе у Скопљу можемо наћи у београдском листу „Време“ од 24. јуна 1924. године, у коме се наводи да је Указ о оснивању потписан у Министарству вера, као и да је одређена специјална комисија која је требала тих дана отићи у Скопље како би решила питање закупа зграде за нову медресу.

Из извештаја учитеља Димитрија Ханђајева, са Учитељске скупштине  у Скопљу, који је објављен у новосадском листу „Застава“, сазнајемо да је Скопље те 1927. године имало 14 школских зграда и око 120 ангажованих наставника, као и да је Велика медреса у Скопљу била смештена у три засебне зграде и да обавља врло важну просветну улогу у Скопљу заједно са Универзитетом (Филозофским факултетом – прим. аут) и другим средњим школама.

Лист „Време“ је у више наврата извештавао о набавци једнообразних униформи и капа за ученике Велике медресе у Скопљу, октобра 1926. за 96 питомаца, као и децембра 1929. године за 197 ученика.

Београдски лист „Време“ у издању од 6. августа 1929. године доноси вест о упису нове генерације питомаца скопљанске Велике медресе, међу којима 30 државних питомаца (стипендиста – прим. аут), као и још 25 питомаца који ће месечено плаћати 300 или 500 ондашњих динара, у зависности од материјалног стања родитеља. Кандидати морају имати између 10 и 15 година, са завршеном основном школом и предност при упису имаће они који су пореклом из Јужне Србије, области Старе Србије и дела Маћедоније, ослобођених 1912. године. Врло значајне податке о условима за упис нових ученика Велике медресе можемо наћи у бановинском Службеном листу у броју 17 од 26. јула 1930. године, када је за школску 1930/31. било предвиђено 25 места о државном трошку и исто толико о властитом трошку питомаца. „Службени лист Вардарске бановине“ у свом издању од 10. априла 1937, доноси нам податак да у бановини постоје две стручне школе, Учитељска школа са интернатом и Велика медреса, обе у Скопљу. Податак о постојању засебног интерната  Велике медресе, налазимо и у Службеном листу Вардарске бановине, у издању од 11. октобра 1930. г, као и да интернате имају још две засебне стручне средње школе у најјужнијој бановини, Богословија у Призрену и Учитељска школа у Скопљу. Према званичним извештајима надлежних у Просветном одељењу Краљевске банске управе Вардарске бановине, следеће, 1938. године, Велика медреса у Скопљу је имала 18 наставника и 240 ученика.

Велику част и привилегију имала је Велика медреса у Скопљу, да угости свог патрона и тадашњег заштитника и иницијатора оснивања, краља Александра I Карађорђевића, који је ненадано посетио Скопље у пратњи кнеза Павла 9. октобра 1930. године. Том приликом се краће задржао у кабинету директора медресе, а затим и посетио ученике на настави, израживши жељу да ће Велика медреса „Краља Александра I“ напокон решити питање своје властите зграде, инициравши да се покрене акција њене што скорије изградње у Скопљу, те да се ученици што ревносније образују теолошким исламским образовањем и васпитавају у „соколском духу“, као верни поданици своје отаџбине. 

Милош Стојковић,

докторанд Филолошког факултета Универзитета у Београду

Слово, број 67, септембра 2025.