После ослобођења био је на високим партијским функцијама. Остао је упамћен као један од најпопуларнијих градоначелника Београда, у чије време је град знатно проширен и модернизован изградњом нових стамбених насеља, културних и спортских центара, капиталних објеката, попут Мостарске петље, моста Газела, Теразијског тунела и палате Београђанка.
Био је инспиратор и покровитељ многих значајних манифестација од Битефа до Феста, основао је београдску радио-станицу Студио Б.
Једна од великих заслуга Бранка Пешића, кад је био потпредседник Владе Србије је и та што је енергично спровео електрификацију у многим селима на југу Србије, нарочито на десној обали Топлице.
У омладинској школи Црвене звезде тренирао сам бокс. У њој сам упознао једног од најбољих боксера, освајача „Златне рукавице” и спаринг партнера чувеног Џорџа Чувала пред његов меч са Мухамедом Алијем за титулу првака света у тешкој категорији.
Чувало, човек и боксер, кога нико није успео да нокаутира, али Кахриман јесте. Он би понекад нас клинце кибицовао како боксујемо. Допао сам му се, спријатељили смо се, заволео ме.
Бранку Пешићу ме је представио као будућег шампиона. Његови љубимци били су Кахриман, Парлов, Џакула, Љубинко Веселиновић, Љуба Земунац и други.
Причао ми је Кахриман, који је тренирао Љубу Земунца, како је био јединствена и непоновљива појава, велики лаф, прави борбени дух и штета је што се није посветио боксу.
У Немачкој је Љуба отимао од богатих, не за себе, већ за сиротињу, којој је помагао. То је био израз његове правичности.
Стојимо Кахриман и ја пред његовом кућом у Земуну, у Улици цара Душана, а преко пута је Бранкова. Долази у папучама. Пита Кахримана: „Кале, шта ти треба?”
„Хвала, чика Бранко, не треба ништа.”
И ја као папагај исто. „Хвала чика Бранко, не треба ништа.”
Кад је Кахриман завршио боксерску каријеру, Бранко му је доделио сервис за прање кола и кафану. Волео га је као сина. У то време неколико вила на Дедињу је било празно. Бранко одлучи да му да једну. Седну у његов чувени зелени „мерцедес” (БГ 50-06) с његовим кумом Дражом Марковићем, у то време првом виолином Србије. Крену према Дедињу да разгледају виле. На изненађење обојице, Кахриману се није допала ниједна. Више је волео земунску калдрму него вилу на Дедињу.
Као дечак, Бранко Пешић је волео бокс и повремено се тукао с вршњацима. Често је на коњу с каубојским шеширом ишао у чувену земунску кафану Морава.
Захваљујући Бранку добио сам одело од Маргарет Тачер.
Једном приликом рекао је свом шефу кабинета Небојши Богуновићу: „Београду у посету долази једна важна посланица из Енглеске, зове се Маргарет Тачер. Са Жиком Ковачевићем и Миладином Шакићем, ти ћеш бити у делегацији.”
Дочекали су је како то само знају и умеју Срби.
Водили су је у Скадарлију, Студеницу, Жичу, Фрушку гору, и где све нису.
Стижу у Скупштину града три пакета из Лондона од Маргарет Тачер за њих тројицу. У пакетима по два енглеска штофа за одела. Ковачевић и Шакић сашију одела, а Небојша их смести у орман у коме су годинама стајала. Пита ме једном Небојша: „Шта да радим с њима? У шали му кажем да ми их поклони за рођендан”. Био је то мој најлепши поклон. Сашио сам одело које је и данас у мом стану а обући ћу га за промоцију моје књиге „Живот, смрт, вечност”, на којој сам радио више од двадесет година, а која ових дана улази у штампу с предговором Његове светости патријарха српског господина Порфирија, а поговором почившег митрополита црногорског Амфилохија.
У Батајници сам живео и имао сам прилику да Бранка чешће виђам. Сваке недеље је долазио код свог кума Милета Обрешког где се скупљало друштво његових пријатеља: Бата Батус, друг Милована Ђиласа и чика Лаза Чавић, свештеник, омиљен у то време. Необично је у то време било то шаролико друштво.
Бранка је цео Београд волео. И Тито. На отварању Центра „Сава”, 15. маја 1977. у свечаној ложи седео је Жика Ковачевић, градоначелник.
Тито упита: „Где је Бранко?”
Рекоше да он више није градоначелник.
„Доведите га!”, нареди Тито.
Свратим код Кахримана седамдесетих, наврати и Бранко. Причали су о свему и свачему. У једном тренутку Бранко исприча како је за време његове владавине у Београду било око 1.500 Црногораца директора.
Тито је рекао Бранку да их смени. „Како да их сменим кад одлично раде?”, одговори Бранко.
„Води рачуна Бранко, треба их контролирати, знају да зајашу кад им даш моћ. Имам искуство из рата а и после рата.”
И Кахриман и ја били смо запањени, мада ја нисам имао такво искуство.
Године 1986. Бранко се озбиљно разболео. Дилема је била – оперисати или не? Његова докторка Биса Матић била је мишљења да је то рискантно, док је већина конзилијума била за операцију.
Бранко Пешић умро је испод хируршког ножа.
ПОЛИТИКА
