18. мај 2010.

Од вечерас 18. па до 25. маја биће отворена интернационална изложба која обухвата 27 фотографију студената са катедрама Историје уметности из Скопља, Београда и Косовске Митровице. Изложба насловљена како „Виђења“ пројекат је младе кураторке Јелене Павличић.

Млади уметници преко својих фотографија дају свој критички одговор на данашњу уметност и нуде своју личну реакцију различитих културних и друштвених тема.

У прилог објављујемо текст Јелене павличић у вези изложбе:

Ако је поље истаживања историје уметности ограничено на ликовне уметности онда је јасна доминација чула вида у бављењу овим послом. Сама уметност и бављање њоме сазрели су када је човекова сензитивност развијена. Око бележи облик, боју, покрет у уметничком делу. Историчар уметности првом перцепцијом дела и својим претходним знањем и искуством у стању је да га позиционира у вредносном систему. Он га анализира, испитује његове релације са другим манифестацијама културе и поставља га у социјални и културно-историјски оквир.

И баш зато јер је полазна тачка за бављење уметношћу ствара се потреба да  прво бележење једног дела буде и трајно фиксирано, па отуд и стварање фото записа од стране историчара уметности.

Та веза са фотографијом, а и данашњица у којој је она доступна свима била је иницијална за осмишљавање овог пројекта, ове изложбе. Студенти Историје уметности три Универзитета били су позвани да дају свој критички одговор на уметност данас кроз фотографију као медиј. Бележењем призора који их фасцинирају, збуњују, ,брину и иритирају исказали су своје виђење и понудили личну реакцију на задате теме које се овде тичу уметности и друштва (које је ствара или које је конзумира) и уметности и простора (са ког потиче или у који је смештена).

Приказане фотографије настајале су у различитим техникама стварања и нису једнаког квалитета, али то је слобода коју даје медиј фотографије, а и ово заједничко окупљање око истих тема. Димензија субјективности коју сваки од радова садржи оно је што изложбу чини богатијом и занимљивијом за посматрача. Као у филму, и овде је на снази парадокс: што је приступ субјективнији, а дело аутентичније,  то оно објективније представља проблем и прихватљивије је публици. Она га лакше апсорбује и доживљава кроз себе. Сваки од радова постаје нова инспирција за увек нова истраживања теме и промишљања Историје уметности као науке и Фотографије као креативног медија.

Јелена Павличић