24. септембар 2016.

За државу је производња становништва најскупљи посао, али и најважнији: зато се једни множе, а други полако или брзо нестају, наводи Мирослав Јанковић у Вечерњим новостима. Срби су пружили свој последњи корак пред нестанак: једна Српкиња у просеку рађа 1,34 детета. А кад наталитет дође до границе од 1,3 детета, спаса нема јер никакве мере више не помажу. Она преостала "четири стота" су брзокидајуће уже над провалијом о коме виси наша будућност.

Некада су Срби били сиромашни и вековима у ропству, али су се рађали. Да се множином извуку из беде и дочепају слободе.

"Двије кћери и четири сина, ране кћери, а потоњи синови, да се снахе и заове не састају": овако је по епском песнику изгледао идеални модел српске породице.

Након ратова и изгинућа смо се на разне начине множили. Краљ Александар Карађорђевић, након страшног страдања Срба у Првом рату и изгинућа близу једне трећине становништва, односно око 60 одсто мушкараца у најбољим годинама, доводио је из наших етничких крајева: Херцеговине, Босне, Крајине, Далмације и Црне Горе одабране, високе момке да плоде удовице по Шумадији - да Србија живот обнови и генетику поправи. На ту тему је пре неколико година снимљен и филм под називом "Чарлстон за Огњенку".

Били смо тих година пред биолошким понором; плодни мушкарци у Србији су тада били они које није хтела ни војска: ћорави, сакати и малоумни су почели да улазе у постеље удовица изгинулих војника. "Што би дике оде у војнике, ово шкарта оста да се карта" - стих Стевана Јаковљевића из "Српске трилогије" најбоље објашњава та времена.

Александар је потом у Краљевини СХС, а највише због Срба, увео порез на нежење: сви они који се не би оженили до навршене 25. године живота плаћали су "угурсузију", како је народ називао тај порез.

Прошле су деценије и дошли смо опет на руб понора. Данас у Србији има више од два милиона породица од којих 600.000 нема децу. Стајемо у ред држава у којима мушкарци више купују пелене за себе (због простате), него жене пелене за децу. Заједно у Србији и Републици Српској, према неким проценама, има око 200.000 наркомана: и тај отров кола крвотоком српства. Живимо у добу у којем је материнство презрено, жеља за рађањем зауздана, а потреба за продужењем врсте се сматра нагоном ниског нивоа.

Западњачки егоизам бездетне жене у Србији као мало где тријумфује. А све је и дошло отуда. Шездесетих година прошлог века феминисткиња Симон де Бовоар, Сартрова јалова жена која је волела жене као и он мушкарце, забола је глогов колац у свети карактер материнства. Писала је да су труднице одвратне и да их се деца плаше, да је материнство избор, а не инстикт, да је оно ствар жеље као вероиспосвест, да је трпљење, а не задовољство, да је биолошки терет који срећом престаје с менопаузом. Трудноћа и рађање су мучења која отуђују жену од властитог тела, викала је бесно. Ове речи су отровале душе и мајчинске инстикте многих жена широм света. И Српкиња, наравно.

Данас је Европа колевка беле куге, а Србија у њој највеће жариште. Руси новцем стимулишу жене да рађају, а Данци рекламним спотовима наговарају мајке да убеде кћери да роде не за државу него за њих: да доживе највећу радост позног доба - постану баке.

Наши теоретичари беле куге дају спектакуларне теорије зашто Српкиње неће да рађају и зашто се годишње абортусима убије око 150.000 деце, цели један велики град. Од тог страшног броја чак 90 посто отпада на жене које већ имају једно или два детета: још једно никако неће. При томе бесомучно славимо спортске шампионе као пагани богове, дајемо националне пензије (и) осредњим уметницима, а не пада нам на памет да мајчинство и рађање четворо деце прогласимо националним олимпијским подвигом, на пример. И да за то даднемо националну пензију, стан и стипендију.

Ко ће сутра, након данашњих српских спортских шампиона, трчати, скакати, побеђивати?

Ево ко: око 10.000 Арапа, који у просеку рађају седморо-осморо деце, затражило је азил у Србији. И то само након једне једине године мигрантског цунамија на Европу. А арапско биолошко море тек је почело да запљускује европске обале.

Корак смо од националног самоубиства, брзо приводимо крају наш, српски рулет. Остао је само још један окрет оног буренцета па да се метак и цев "пољубе".

Демографи кажу: за око четрдесетак година биће нас упола мање, а за мање од стотину - нестајемо. Гледано са историјске чуке нашег дугог трајања, то је сутра.