Даме и господо, драге колеге:
У Скопље увек долазим са љубављу. После распада Југославије ово можда неће звучати као уобичајена изјава. Пошто су братство – и – јединство изашло из моде, можда би требало да говоримо о поштовању ближњих.

У сваком случају, заиста долазим овде са љубављу. Један од главних разлога је то што је мој отац, који је био директор Народне библиотеке Босне и Херцеговине, провео годину дана у Сарајеву под опсадом. И нисам био сигуран да ли ћу га икада више видети. Када је отишао одатле, отишао је у Скопље. Први пут сам га срео овде. Помогли су ми тада многи пријатељи Македонци, а највише Сашо Прокопиев. Неколико година раније сам са Сашом отишао у Штип. Тада сам први пут чуо штипски валцер, Ленка Пингова се разболела, а ја сам пробала пастрамилију. То очигледно нису интелектуалне теме. Али у сваком случају су емотивни.

Ово је прилика да се сетимо још неких пријатеља који више нису са нама. Овде мислим на Љиљу Дирјан и Богомила Гјузела. Богомил, велики песник, причао ми је како је сопственим рукама биоенергијом излечио болове у синусима. Љиља ме је, као и многе друге писце са ових простора, научила о значењу пријатељства. Била је вишеструко талентована особа - пријатељ, писац и кувар. Љиља је имала навику да од нас прави имама који се онесвестио и низ других чудних јела, од којих је нека сама измислила за нас. Једном приликом смо као група отишли ​​на Охридско језеро и тамо провели неколико дана. Иво Андрић га је некада називао светлим Охридским језером. Тако сам отишао на купање, а испод цркве Светог Јована Канеа нашао сам се усред неког ђубрета које је плутало по површини. Осећао сам се чудно и онда схватио да су то латице руже. Вероватно су их на свадби људи ритуално бацали у језеро. Требало би да будемо веома пажљиви да направимо разлику између смећа и ружа.

Пријатељ ми је рекао да је од свих својих путовања највише профитирао на путовању кроз балканске земље. Моје књиге су преведене на све балканске језике. То намеравам да пратим. Много добијам од сусрета са другом страном познатог. Ја свој Балкан дефинишем као простор између Венеције и Цариграда. У оба града, у Венецији и Истанбулу, може се укрцати на брод као у аутобус. Сама Венеција је град који није ни на мору ни на чврстом копну, ни у прошлости ни у садашњости, ни у стварности ни у фантазији, ни на истоку ни на западу. Има вишеструку природу. Ово је симбол Балкана. Борислав Пекић је то назвао кентаурским стањем постојања. Неки ликови у његовом Златном руну желе да се промене од кентаура у коња. Посматрано са племенитије стране те исте жеље за поједностављењем и чистоћом, можемо замислити кентаура који жели да постане човек, да постане искључиво рационалан. Срећно са тим.

Балканско полуострво се простире између два најлепша и космополитска града који дефинишу историју Европе: Венеције и Константинопоља. (Као што каже стара српска пословица: Венеција, расцветала ружа, и Цариград, центар света.) То је област синкретичких култура. Њихов симбол је мост. Према речима нобеловца Иве Андрића, мост је место где човек наиђе на препреку, али се ту не заустави... јер је сва наша нада увек на другој страни.

Тако је, преко Балкана пролази линија која је прва раздвајала Римско царство и хришћанство, на источни и западни део. У античко доба Балкан се звао Цатена Мунди, што би се могло превести као артерија света. Он свој Исток даје Западу, а свој Запад Истоку.

Врло често балкански народи немају појма једни о другима. Они су као цртежи који се међусобно преклапају, који, када се гледалац мало одмакне, стварају сасвим другу слику. Они се претварају да верују у различите богове, иако сви верују у једног јединог бога званог Страст.

Становници Пиринејског полуострва се поносе својом културном разноликошћу. Исто важи и за Балкан. Али муслимани и Јевреји су протерани из Шпаније. На Балкану су људи наставили да живе заједно.

Према Имануелу Канту, добра воља је једина истински добра ствар на свету. Пре неког времена имао сам част да посетим Исмаила Кадареа и његову шармантну жену Хелену у њиховој кући у Драчу. Био сам срећан када сам то урадио, а сада сам још срећнији. Са великом радошћу прихватам ову награду која је, између осталих, повезана и са његовим именом. И Исмаил Кадаре и Георги Господинов одбили су да пишу локално и егзотично. Понизно, потпуно се слажем са њима.

Песма о сукобу Великог Духа Истока и Великог Духа Запада, компонована у име разума, не пева ми. Никад ми није певала. Као писац, не верујем у магичну географију. Балкан на коме сам рођен је шав. Антена. Мачји бркови. Родити се на "лошем месту" значи бити рођен на добром месту. Граничарима је познат „пренатални мрак“ православних цркава. Познато им је исламско обожавање светлости и воде и латинска опседнутост сатовима и звонима. Балкан је привилегована платформа за посматрање. Не треба нам нико да нам објашњава турску или руску културу. Или италијанску, или средњоевропску, док смо већ код тога...

Који запад? Који исток?