16. јул 2012.

Власина је предео изузетних природних лепота. Одликује је висораван препуна дивних пејзажа, зеленкастоплаво кристално Власинско језеро којим плове необичне тресетне галије. Tу су и планински венци чији врхови достижу до 1800 метара, столетне шуме које у својим недрима скривају бројне водопаде, брзе потоке и преко 400 планинских извора беспрекорно чисте хладне воде као и зелене ливаде и пашњаци препуни разноврсним биљним и животињским врстама.

Маштовитост природе пратио је и човек, па је богато и етнографско и културно наслеђе из којег се издваја манастир Паља ‒ храм из 9. века посвећен Ваведењу Пресвете Богородице који се сматра једним од најстаријих европских манастира.

Власина се дуго памти и по гостољубивости, духовитости и простосрдачности њених горштака као и по антистрес терапији одличних трубача

 Власинска висораван се простире на 13 хиљада хектара на територији општине Сурдулица на југоистоку Србије. Налази се на надморској висини од 1200 метара уз саму границу са Бугарском. Најстарији записи везани за Власинску висораван потичу из 18. века и у њима се овај крај између планина Чемерник и Вреденик, Милевске и Плане спомиње као Власинско блато и Власинска тресава, а настала је таложењем песка и муља које су векови спирали са околних планина.

Њени горштаци увек радо препричавају вековне легенде о застрашујућем изгледу Власине, живом песку и разним другим опасностима које су ту вребале. Једна од њих говори о страдању „велике војске", а друга о великом воденом бику који је ноћу излазио из блата и нападао домаћу стоку. Њему је доскочио сеоски ковач који је свом бику оковао рогове гвожђем па кад му је на мегдан изашао онај водени он га је врло лако савладао. Водени бик се никада више није вратио, само би се понекад ноћу чула његова рика од које се тресла гора и стварали огромни „кломбурци" (мехури).

Власина је, кажу њени мештани, а у то не треба сумњати, добила име по Власима сточарима који су током ранијих векова боравили на њеним непрегледним пашњацима. Уопште, много је занимљивих и мало познатих детаља о целом овом простору југоистока Србије.

Једни говоре да је после ослобођења од Турака (1878) ово био врло сиромашан крај са малим бројем становника који су се бавили сточарством. Други се односе на период после Другог светског рата и изградњу хидроенергетског система „Власина" када је за две и по године изграђена брана висока 31, широка пет и дуга 240 метара и почело пуњење акумулације Власинског језера, 9. априла 1949. године, датум који ће донети многе промене у овај крај. У годинама које су следиле језеро је порибљено охридском пастрмком, изграђени су хотели и завршени радови на систему електрана „Врла" I, II, III и IV.

Галије заштитни знак Власинског језера

Власинско језеро је највеће вештачко планинско језеро у Србији и заузима површину од 16,5 km². Налази се на 1210 метара изнад нивоа мора, а обала од 36 км је разуђена, има неколико залива који су погодни за спортове на води. Највећи залив је Биљанин залив, а полуострва Братанов дел, Дуги дел, Занога. Просечна дубина језера 10, (код бране је 22 метара), а пуне га многи потоци, речице, реке и 13 већих канала.

Језеро је мирне ћуди, таласи ретко када достижу пола метра. Спада у прохладна језера са средњом годишњом температуром воде од 9 степени. Максимална месечна у августу који је најтоплији месец у години, је 18 степени када је могуће купање, а најхладнији месец је јануар када је језеро потпуно залеђено ледом дебљине 40 сантиметара који се задржава око 2 месеца па је могуће клизање.

Међутим, оно што Власинско језеро посебно издваја и чини га јединственим су тресетна плутајућа острва, чувене власинске галије. Ради се о јединственом природном феномену и својевидном заштитном знаку овога језера. Ова тресетна острва су настала приликом подизања нивоа воде.

Подигнута су са дна и сада плутају по површини воде зависно од интензитета и правца ветрова, од обале до обале, уздуж и попреко, спорије и брже и представљају прави магнет за туристе. Највеће овакво пловеће острво Власинци су назвали „Моби Дик" оно је нарасло на читавих осам хектара, покривено је потпуном вегетацијом и неуморно плови од једног до другог полуострва, а за неколико дана вода га може одвући на средину језера.

Биљка месождерка „неће ве уапе"

Овај живописни предео красе многе столетне шуме, зелене ливаде и пашњаци који у својим недрима скривају бројне водопаде, брзе потоке и преко 400 планинских извора беспрекорно чисте хладне воде као и разноврсност очуваних биљних и животињских врста међу којима су росуља ‒ биљка месождерка, вишња зелениче, маљава бреза, златна буква..

То су углавном ретке и угрожене врсте прилагођене условима живота на великим надморским висинама. Власинска висораван је позната по својим брезама. Овде их народ зове метлике па по њима и један засеок носи име Метликари, јер се у њиховом засеоку налазе највећа стабла овог дрвећа. У последње две три деценије маљава бреза се распространила по чивом крају па и ван њега.

Занимљива је и појава тресетних трава међу којима је крупни маслачак, нана, шевар, дивља детелина, ситни маслачак, мачја трава које расту долином реке Власине и око језера, док на вишим теренима, даље од обале, по ливадама и брежуљцима расте бројно лековито биље као што је боровница, кантарион, зова, црвени глог, мајчина душица. Но, најзанимљивија и најатрактивнија биљка овог подручја је такозвана росуља. Ради се о вишегодињој биљки високој до 30 сантиметара, која недостатак соли азота и фосфора у земљишту надокнађује ловљењем ситних зглавкара помоћу прилагођених листова.

„Ма, неје това опасно. Само се тако зове месождерка, не напада човека, неће ве уапе", кажу мештани овога краја својим занимљивим тимочко-заплањским говором и додају да се и росуља све ређе виђа, шкоде јој, кажу, асфалт, гужва, изградња викендица, „изгледа не подноси човека..."

Овде су повољни животни услови и за велики број сисара од којих је 27 врста присутно, а веверица, видра, текуница су само неке од законом заштићених врста које представљају природне реткости, као и присуство око 120 аутохтоних врста птица које припадају типу планинских.

Паља ‒ међу најстаријим европским манастирима

Маштовитост природе пратио је и човек, па је богато етнографско и културно наслеђе из којег се издваја манастир Паља ‒ храм из 9. века, који се сматра једним од најстаријих европских манастира.

Манастир Паља се налази на територији сурдуличке општине између истоименог села и села Кострешевце у близини бугарске границе. Грађен је у доба Немањића, а као година завршетка спомиње се 818., дакле IX век. Према неким другим подацима манастир је саграђен касније, односно крајем 11. и почетком 12. века када је група бугарских православних свештеника бежећи од репресалија у својој земљи, сазидала коњушницу и хан за одмор путника намерника и цркву за молитве. Манастир лежи на левој обали реке Паљевице, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице.

Историјски подаци везани за живот овог светилишта са сигурношћу говоре да се манастир некада сам издржавао и да су ту боравили калуђери са својим стадима. Свети Сава је ту боравио два пута. Први пут када је ишао на ходочашће на Свету Гору, а други пут пред одлазак у Бугарску, где је и умро у Великом Трнову.

Нажалост, и поред несумњиве историјске вредности овај храм још увек није стављен под заштиту државе. У последње две деценије манастир је недозвољиво оштећен, што зубом времена што руком нељуди. Но посета и добровољни прилози верника и грађана овога краја не престају, планира се његова заштита и обнова па ће Паља наставити да живи новим сјајем, кажу људи овога краја.

Непосредно испред манастира налази се лековити извор „Света Петка" до кога се долази преко дрвеног мостића. Људи кажу да ова вода помаже код главобоље и очних болести па се о светковинама стрпљиво чека у ред.

Иако су велике миграције после Другог светског рата готово потпуно опустошиле овај крај остала је жеља да се завичај редовно посећује. Традиционална окупљања су око верских празника на Ивандан, Прокопије, Светог Илију, Велику Госпојину, Пантелеј...У манастиру Паља народ се окупи два пута годишње: 2. августа на дан Светог Илије када је сеоска слава и 28. августа на Велику Госпојину када је манастирска слава. Задњих година бележи се пораст броја знатижељних туриста из целе Србије и региона.

Власину, Сурдулицу и читав овај крај одликује јужњачка срдачност и срчаност њених људи. Ови горштаци су увек гостољубиви, духовити и простосрдачни. Примиће вас као свога. А, није се родио тај који неће с поносом да вам прича о Власинском лету и такмичењу трубача јужне Србије. Одавде су чувени мајстори српског џеза кренули у освајање највиших саборских признања, најпре у Гучу а затим и широм света, а међу њима су Бакија Бакић, Фејат Сејдић, Бобан Марковић, Екрем Мамутовић, Милан Младеновић, Слободан Салијевић, Јовица Ајдаревић, Елвис Ајдиновић и други.

Једно је сигурно, „овде на југу и за срећу и за тугу препоручују трубу, а готово увек се почиње интонирањем химне овога краја, чувеном Власинком" што је кажу у комбинацији са природним лепотама овога краја најбоља антистрес терапија и за душу и за тело, гарантовано.
Н.Р.К