Познати редитељ, писац Београдског трија, и у овом свом роману испричаће интригантну причу о познатим житељима Београда, служећи се притом и речју и сликом. Овога пута главни протагонисти су психијатар и позоришни редитељ Хуго Клајн, пијанисткиња и музиколог Стана Ђурић и власник и директор Политике Владислав Рибникар – прича о њиховим испреплетаним односима утолико је занимљивија што им се судбине и каријере преламају кроз две различите епохе, ону пре и ону после Другог светског рата. 

Њихово деловање, преживљавање и борба за опстанак током рата, њихов снажан карактер и углед који су поново заслужили и у новом друштвеном поретку, одредили су даљи правац њиховог живота, на шта је донекле утицао и љубавни заплет о којем је у овом роману реч.

Завод, реч изабрана за наслов овог романа, заправо скраћено име Завода за лечење хладном водом, електрицитетом, шведском гимнастиком и масажом, који је основан и који је радио између два светска рата у Београду, био је место где су се први пут срели Хуго Клајн и Стана Ђурић Рибникар…

***

Горан Марковић је рођен 1946. у Београду, од родитеља Оливере и Радета, познатих драмских уметника. После завршене основне школе и гимназије у свом родном граду одлази на студије у Праг, у Чехословачку. Тамо од 1965. до 1970, на познатом Филмском факултету при Универзитету уметничких муза (ФАМУ), студира, дипломира и магистрира филмску режију.

После завршених студија, од 1970. до 1976, ради за телевизију документарне филмове. Снимио је око педесет филмова, од којих се неки издвајају својом провокативном формом и смелим садржајима.

Од 1976. године почиње да се бави писањем и режирањем играних филмова. До сада их је снимио петнаест, углавном по сопственим сценаријима, укључујући и три телевизијске серије.

Од 1978. године ради на ФДУ, где је почео као асистент приправник код професора Радоша Новаковића. У току свог рада на овом факултету био је доцент на предмету рад са глумцима, затим редовни професор предмета филмска режија, да би се пензионисао у звању професора емеритуса. У једном периоду је био шеф катедре одсека Филмске и телевизијске режије као и председник Савета факултета. Године 1984. и 2018. гостује као предавач на Цолумбиа University у Њујорку. Од 2010. до 2012. године гостујући је професор на Факултету драмских уметности у Банској Бистрици у Словачкој. Од 2017. године предаје предмет Поетике великих редитеља на докторским студијама Академије уметности у Новом Саду и на ФДУ у Београду. Такође је ментор докторандима на овим факултетима.

До сада су у Француској приказане три ретроспективе филмова Горана Марковића: у Ла Рошелу 1986, у Монпељеу 1988, у Стразбуру 1991. године. На великој ретроспективи Југословенског филма организованој у Центру Помпиду у Паризу 1987. године, Горан Марковић је био представљен са четири филма. Ретроспективе свих филмова овог аутора у 2002. години приказали су Међународни филмски фестивал у Ротердаму, Кинотека у Љубљани и Кинотека у Загребу. Године 2008. приказана је ретроспектива његових филмова у Кијеву.

На Међународном филмском фестивалу у Монпељеу, у Француској, Горан Марковић је 1992. године био председник међународног жирија. Био је члан међународног жирија на интернационалном фестивалу у Солуну, у Грчкој, 1995. године, на међународном филмском фестивалу у Јерусалиму, у Израелу, 2009. године, и на међународном интернационалном фестивалу у Оренбургу, у Русији, 2013. године. Много пута је био члан жирија филмских и позоришних фестивала у Југославији и Србији.

Од 1986. године почиње да режира у позоришту и пише позоришне комаде. Написао је једанаест позоришних комада и режирао исто толико представа по својим и туђим текстовима. Његова Турнеја награђена је Стеријином наградом за најбољи драмски текст на Стеријином позорју 1997. године.

Два пута је награђен годишњом Наградом града Београда за област кинематографије, 1983. године за филм Вариола вера и 2001. године за филм Кордон. Од 1986. Горан Марковић представљен је у Речнику филма (Либраирие Larousse), а од 2007. године у обимном водичу истакнутих светских редитеља 501 филмски редитељ (Barrons Educational Series, Inc.) Филмски центар Србије је издао монографију о овом аутору под насловом Национална класа. Награду за животно дело добио је од Удружења филмских уметника Србије. На Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи 2021. добио је награду за животно дело Златно перо Гордана Михића, а исте године награду за животно дело Живојин Павловић на Фестивалу филмске режије у Лесковцу. На Фестивалу ауторског филма у Београду 2022. године такође је добио награду за животно дело. На фестивалу у Мотовуну, у Хрватској, исте године добио је почасну награду Маверицк, која се додељује за кинематографску храброст и ширење граница филмског изражавања. Године 2012. одликован је француским орденом Officier dans l’ordre des Arts et des Lettres.

Објавио је три романа, две збирке дневничке прозе, две публицистичка наслова и једну збирку драма: Чешка школа не постоји, 1990; Тито и ја, 1992; Драме, 1997; Година дана, 2000; Мале тајне, 2008; Три приче о самоубицама, 2015; Београдски трио, 2018 (најужи избор за Нинову награду) и Доктор Д., 2022.