„Извините, зар то није мало глупо питање?”, одговорио је генерал. „Није глупо питање, јер се српски Нотр Дам налази у Дечанима, и ми други немамо.” У овом поређењу, уз сва ограничења у погледу моћи и величине, крије се један од најважнијих проблема српске историје, културе, државности, духовности и укупног доприноса цивилизацији. Када је почео да гори Нотр Дам, Французи су били уједињени у највећој могућој мери, а човечанство је стрепело од ватрене стихије. Високи Дечани, српски Нотр Дам, готово 25 година живе под нападима, страховима и под стражом међународних војника. Дечански страх, узурпација њихове земље, фалсификати и стална претња, постали су део српских колективних страхова и окидач за несрећу која нас је задесила.

Косово и Метохија је најпотпунији, најочуванији и најдубљи цивилизацијски мозаик наших укупних духовних и културних остварења. По планинским пећинама налазе се српске фреске које могу бити изложене у Паризу, Њујорку или Берлину. Дечани су епицентар тог мозаика, а свака његова је коцкица благо, и готово непозната дубина и перспектива наше прошлости и реалности. У етничком сукобу Срба и Албанаца, са елементима верског конфликта, формирала се психологија коначног обрачуна у којој све док постоје Срби са својим наслеђем, културом и духовношћу, Косово не може бити независно. Сва разарања, после бомбардовања 1999. године, потом погром 17. марта 2004. као један од најобухватнијих злочина у Европи у доба мира, ипак нису успели да униште српско наслеђе и Српску православну цркву. Пре погрома све анкете међу косовским Албанцима показују да они у 90 одсто случајева говоре да су цркве и манастири српски. Када се, после погрома коначно схватило да није могуће уништити Српску православну цркву и српско наслеђе, покренута је широка акција промене свести код Албанаца и прихватања „чињенице” да су цркве које су јуче рушили и палили заправо албанске. Десет година након погрома, у новим испитивањима јавног мњења, 80 одсто Албанаца тврди да су српске цркве у средњем веку отели од Албанаца српски окупатори и освајачи.

У том процесу су покренуте најшире друштвене структуре, од крајњих десних екстремиста до прозападних и пројугословенских либералних интелектуалаца, од новоромантичарских параисторичара до универзитетских професора. За овај (српски) сегмент друштва на Косову почела је да се примењује концепција изградње државне нације: „Ако је нешто на Косову, и под Косовом – онда је оно косоварско, и не може бити српско!” Међународна заједница је, у покушајима да Србе убеди у нову реалност и нови систем, обећавала апсолутну недодирљивост српског наслеђа и Српске православне цркве, просвете и здравства. Преписани су савршени европски закони који се на терену савршено не примењују, а странци су отишли и њихова накнадна памет и саосећање са Србима готово никоме не користи.

„Дечани су косовски манастир”, понављао је познати косовски новинар и писац Ветон Сурои.

На питање да ли би његове књиге могао неко други да потпише и да ли би тај неко одговарао пред судовима, имао је јасан одговор – није могуће и одговарао би. Исто тако је јасно ко је власник Високих Дечана. Вредности и Дечана и Суроијевих књига припадају човечанству, под условом да имају вредност. Заменом теза и појмова власништва и вредности настоји се релативизовати српски карактер и власништво нашег наслеђа. Међународни чиновници заступају тезу да косовска власт мора да се стара једнако о свим споменицима културе. Паралелно са овим процесима, косовска администрација и њихови међународни савезници настоје да обесмисле досадашњи правни положај Српске православне цркве и да, у неку руку, обнове модел безличних споменика културе из доба титоистичке Југославије. У периоду припреме познатог Закона о слободи вероисповести у Црној Гори припреман је готово идентичан закон и за Косово. „Подржављење” имовине Српске православне цркве значајно би допринело основном идентитетском конституисању нових нација и ентитета. Рачунало се да би, после разбаштињене Црне Горе, нова реалност на Косову могла лакше да се поднесе у колективној свести српског народа.

Пропаст примене савршених европских закона кулминирала је још једним дечанским примером: локалне власти одбијају да у катастар упишу 24 хектара манастирске земље, упркос одлуци уставног суда Косова, препорукама, молбама и притисцима који, понекад, долазе из врха америчке администрације. О реституцији огромне имовине СПЦ одузете у доба комунизма нема ни говора. Када се све ово дешава најлепшој балканској цркви, споменику Унеска, са игуманом Савом (Јањићем), човеком огромног ауторитета и утицаја, у каквом положају се онда налази хиљаде, цркава, црквишта, споменика или гробаља? Шта да ради неки непознати верник СПЦ суочен са косовском администрацијом и новом реалношћу? Он је жива црква и власник Високих Дечана.

Са протеривањем становништва настао је брисани простор, а потискивањем свих елемената српске државности косовске институције стежу обруч око СПЦ. Само у протеклих неколико месеци, заузета је, па поново враћена, црква у Ракитници, храм у Винарцу проглашен за католички, исто као и црква у Стрмцу, на Храм Светог Ђорђа стављена албанска табла, у Храм Христа Спаса у Приштини се не може ући... Не зна се колико је још цркава по дубини територије угрожено, присвојено и фалсификовано, а косовске власти се понашају као да су Срби један давно нестали народ. У незнању цркве се у локалним документима, публикацијама и комуникацији преименују у храмове Светог Петка, Фана Нолија или Светог Паразита, а Српска православна црква је само „православна црква”, док су у честиткама за велике празнике Срби постали „православни грађани” у великоалбанском контексту. Православни грађанин у Великој Албанији и новој косовској реалности је човек без наслеђа и било каквог идентитета – политички Албанац.

СПЦ је на ове процесе одговорила вишевековним искуством, опстанком свештеника у градовима без Срба, обновом и упорним сведочењем на свим нивоима, вером да је КиМ српски Јерусалим, косовским заветом као народним јеванђељем. Гетозирини Срби Косова и Метохије су органски срасли са својим светињама и способни су да трпе до крајњих граница, а изузетна привлачност косовског мозаика, без обзира на политичку у безбедносну ситуацију, овде доводи десетине хиљада Срба.

„Ишла сам са супругом и сином у Бугарску на скијање, па смо пролазили кроз Косово. Гледам око пута и кажем: ’Како је ово ружно и зашто су нечија деца гинула за ово?’”, каже једна госпођа из Црне Горе. „Вратила сам се кући, и на наговор пријатеља отишла у посету црквама и народу на Косову. После ходочашћа ме питају: ’Какво је то Косово?’

– ’Косово је такво да бих ја за њега дала живот свога сина!’”

Министарство културе тражи међународну реакцију због заузимања цркве на Космету

Министарство културе Србије позвало је данас међународне организације и институције да реагују на информације о заузимању око 50 ари земљишта на којем се налазе темељи манастира и Цркве Богородице Хвостанске из шестог века у општини Исток на Косову и Метохији, како би се заштитила основна људска права Срба и културна и верска баштина покрајини.

Министарство у саопштењу оцењује да „и ова кампања јасно показује да привремене институције у Приштини настављају насиље над српским сакралним духовним наслеђем у циљу застрашивања и прогона, као и присвајања културне баштине у склопу пројекта лажне државе“.

„О лицемерју отимања српског културног наслеђа грубим фалсификатима под маском његове заштите посебно јасно сведоче чињенице да се ово дешава управо на подручју где се налазе српски повратници, избегли од албанског погрома, и то у време духовних празника. Тако је насиље срачунато да постигне најјачи ефекат нечовечности и скрнављења“, истиче се у саопштењу, преноси Танјуг.

Из Министарсва наводе да је овај образац, на жалост, добро познат јер је често коришћен у насиљу над наслеђем и правима српског народа.

„Све ово би морало да буде још видљивије и да захтева реакцију међународне заједнице, имајући у виду безочне претензије Приштине да се бруталним насиљем над српским културним наслеђем препоручи за чланство у међународним организацијама и то управо оним који брину о наслеђу од универзалне вредности, какво је управо огромно и изванредно вредно српско сакрално наслеђе на Косову и Метохији“, поручили су из Министарства.

У саопштењу се оцењује да је скрнављење свега што је српско увек имало исти циљ, да „сејањем страха уклони и српски народ и трагове његовог постојања са простора Косова и Метохије, колевке његове државности и културе“.

Доказ за то, додаје се, је и често скрнављење православних гробаља, као посебно брутална демонстрација мржње и антицивилизацијских порива.

„Министарство културе поново апелује на све међународне организације и институције да коначно реагују на политику мржње и насиља у оквиру свог мандата и својих надлежности како би се заштитила основна људска права Срба и културна и верска баштина на Косову и Метохији“, стоји у саопштењу.

Из Министарства подсећају да је само током погрома уништено 35 цркава и манастира, од којих је 19 споменика културе прве категорије, као и 16 православних цркава које нису категорисане.

Истовремено, уништено је и украдено око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији, а запаљена су и оскрнављена бројна српска гробља.

Из Министарства подсећају о да су због континуиране угрожености српски манастири Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија и црква Богородице Љевишке 2006. године уписани на Листу светске баштине у опасности.

Темељи српског манастира Богородице Хвостанске у месту Студеница, у општини Исток, ограђени су, а на табли је на албанском језику написано да је реч о базилици.

Према извештајима медија, на том локалитету ангажована је тешка механизација.

ПОЛИТИКА
Фото: Монах у Цркви Богородица Љевишка (аутор Живојин Ракочевић)