28. новембар 2015.

Никола Гргур – Грга, рођени Земунац, деценијама живи у Врању, где је у свом радном веку, обављао више значајних функција у општини, свако лето и слободне време током година проводи на Власинском језеру. Када су му због тешке срчане болести лекари пре једанест година прогнозирали још само годину дана живота, Грга се преселио на Власинско језеро - и до данас је жив, здрав и чио. Свих ових година и буквално постао је чувар природног блага Власине - њеног биљног и животињског света.

Витални Гргур је пензионер, како веле у поодмаклим годинама, али човек који у својој новој природној средини човек који одолева свим временским прилиакама и по киши и на ветру и сунцу и увек радо своје знање и искуство преноси знатижељним гостима Власине.

Најинтересантнија је прича о плутајућим острвима на Власинском језеру, насталим од подводног биљног света израслог на тресету, који се у великим громадама одвалио са дна језера, испловио ма површину воде и при високом водостају, „у зависности од јачине и правца ветра" - почео да плута.

Укупна површина свих острва је око осам хектара, што је далеко мање од времена формирања акумулације, када су она покривала чак трећину укупне површине језера. Већа острва су данас углавном "насела" на обале језера. Највећа су Страторија и Дуги Дел, а нека су добила и имена, на пример Моби Дик, јер подсећа на тело кита.

На тресетном „тепиху"

На једно од плутајућих острва својим старим војничким гуменим чамцем превезао нас је наш домаћин и искусни водич кроз природна богаства Власине - Никола Гргур. Док нам приповеда део легенди о Језеру и посебно његовим плутајућим острвима, Грга излази из чамца и у гуменим чизмама стаје на ово чудо природе. Нама не дозвољава да излазимо и крочимо за њим. Вели, „превише је опасно". Ноге му тек незнатно пропадају у растиње. Но, потом он наставља да корача површином тресетног острва које плута на води дубокој на том месту „најмање десет метара".

- Имате осећај као да ходате по најмекшем и најлепшем тепиху. Осећај је чудан, јер колико год да се трудите, не можете из главе да избаците чињеницу да су испод вас хладне језерске дубине, објашњава Грга, и каже нам да клекнемо нагнемо се у чамцу, засучемо рукаве и из воде извадимо бусен „земље".

- Зашто ме тако чудно гледате. Ја сам „натерао" да клекну и владике Пахомија и Иринеја. Не да би их понизио, већ да би им, као и вама показао од чега се састоји плутајуће острво, вели Грга, па и од нас тражи да чврсто стегнемо „бусен".

Када се вода исцедила, у рукама су нам остали само ситни коренчићи биља и растиња. Од земље ни трага.

- Ето, вели Грга, на томе, на том спојеном „бусењу" леже плутајућа острва.

Док се, са приметним узбуђењем и неким прикривеним олакшањем враћамо чамцем ка обали, Грга нам објашњава да се на месту данашњег Власинског језера у прошлости налазила тресава, позната као Власинско блато, са шеваром, трском и само местимичним воденим површинама извирањем реке Власина.

Записи о Власинској висоравани потичу још од 18. века под називом Власинско блато, или Власинска тресава због нагомиланог тресета и блата насталог спирањем речних токова. На тај начин је у кањону дугом 20 километара створена мочвара која је на појединим местима била испуњена живим песком.

Рај испод Чемерника

- У годинама пред Други светски рат, професор доктор Миладин Пећинар је почео да истражује ове крајеве. Дошао је на Чемерник и угледао једну прекрасну зелену долину. Почео је да се распитује - да ли је то рај. Нигде дрвета, само трава. Сишао је са Чемерника, погледао и његова научничка радозналост га је натерала да буде мало конкретнији.

Трава коју је угледао зове се - типац. То је оштра бусенаста трава која расте изнад хиљаду метара надморске висине и краве је једва пасу.

Погледао је између бусенова и угледао – црну подлогу. Загребе и види да то није хумус, већ тресет. То му је било интересантно па је почео да копа дубље. И, копањем наиђе на стене. Каже, чудно, па је то поновио на више „пробних" места. Где год је то урадио свугде је нашао исто. А, онда је сео и почео да размишља – што је ово фино за једно језеро. Шта ће му језеро на 1.200 метара надорске висине? За купање није, туризам тада практично није био ни познат, и онда му је синуло – па да, могло би да служи за добијање електричне енергије. Почео је да прави нацрте. Направио је нацрт језера, четири хидроелектране, Врла 1, 2, 3 и 4. Његови радови су били архивирани. После рата комунистичка власт је 1946 године донела одлуку да се изграде два језера, Власинско и Зворничко. Власинско је било интересантније зато што би имало најјефтинију брану. По нацртима Пећинара 1948. почиње зајажавање, значи заустављање воде, а потом и радови. Напуњено Језеро је завршено 1952. године, а три године касније систем хидроелектрана Врла био је заокружен. Годину дана потом, 1956. Моша Пијаде га је свечано пустио у рад, каже Грга.

Када је 1949. године дошло до преграђивања река Власине и Врле, да би се изградиле хидроелектране Врла 1, 2, и 3, дошло је до подизања нивоа воде, а са дна се подигао тресет, формирајући велика плутајућа острва од тог материјала.

Легенде на обали

О пловећим острвима постоје приче и легенде. Једна је и о „црном воденом бику".

- Некада давно је у језеру живео „водени бик" који је често излазио ноћу из воде на обалу, пасао траву и убијао говеда сељанима која су око језера пасла траву. Како је поубијао много говеда и задавао сељанима велики страх, неки ковач се досетио да свом волу окује рогове гвожђем и пусти га да пасе крај језера. Кад је водени бик изашао из воде и полетео ка ковачевом волу, овај га прободе окованим роговима те се водени бик врати у језеро и више се никад није појавио, већ само 1827. године пред руско-турски и српско-турски рат, кад се из језера чула рика бика толико гласна да се тресла цела околина. Из воде су избијали велики мехури, преноси легенду Гргур.

Богата и разноврсна вегетација овог подручја данас је обогаћена белим брезама, које мештани зову метлика. Иако их Власинци сматрају коровом, брезе поносно красе околиш и пријају очима. На падинама ка врховима планинских венаца Грамаде, Чемерника, Милевске планине, може се уочити права мала ризница лековитог биља. Бесу на тим пределима и боровнице, малине, дивље јагоде...
Због рајске лепоте природе, Српска црква је намеравала да и ту подигне свој храм, а „водич" владикама у извиђању Пахомију и Иринеју био је Грга.

- Док сам им показивао пределе, видео сам да владике успут беру и сакупљају малине. После пар стотина метара стао сам, окренуо се ка њима и рекао им: Да ли ви знате да их смете јести тек сат и по након брања? На њихов зачуђени поглед сам им појаснио да плодове запишавају мишеви, а од њих се може добити мишија грозница. Чим су то чули, владике су побацали плодове. „Зашто сте то урадили", рекох им. „Па, ви нисте брали оне са земље. Слободно сте их могли јести". Ништа ми нису одговории, само су ме немо погледали, присећа се Грга.

Тада је открива нам Грга, у обиласку плутајућих оствара на језеру, баш као и нас, „натерао" и двојицу владика да пред њим - клече. Не из обести, или неке зле намере, већ да им на најочигледнији начин објасни и покаже како су и од чега састављена плутајућа острва на Власинском језеру, један од ретких феномена у свету.

Кад година „касни"

На Власини, пробаљем језера воде има на све стране, из извора и поточића. Добри познаваоци флоре овде могу приметити ретке и угрожене тресавске биљке. Најпознатија је росуља - месождерка која гута инсекте, а Језеро је станиште и маљаве брезе, барског ушљивца, каљужарке, седмопрсника и многих других врста биљака.

- Ослобођењем јужног дела Србије од Турака 1878. године започињу истраживања Власине за коју се знало да је Тресава.

Ниш је имао предност па ту 1878. године почињу истраживања, а потом и околине Пирота. Власина је била осуђена да чека пуне две године. Године 1880 из Пирота са ученицима дуж долине реке Јерме долази наш чувени познавалац ботанике Јосип Панчић. Дошао је јуна месеца и схватио да је погрешио јер на Власини „касни" година. Тада још увек све није било процветало. Он је очекивао да овде пронађе једно четири – пет светских таксона. Биолози то стручно називају породица, род, врста. Међутим, нашао је један светски и три српска таксона. Има пуно доказа да је Панчић долазио поново у неколико наврата на Власину, а ту су долазили скоро сви наши познати научници, и Јован Цвијић и други. Панчић је биљем са Власине направио свој хербаријум, али је прву исправку његовог хербарија направио Ђорђе Ничић, професор гимназије у Врању. Он је систематизовао 30-так биљака и дошао до закључка да је Панчић погрешио, пронашао је једну биљку која није нађена ту, али је нашао једну сличну, каже Грга.

Касније кроз време, након тога било је доста природњака истраживача Власине. У том периоду сви биолошки материјали отпремани су у Аустрију и тамо систематизовани и објављивани.

Сматра се да на Власини има око хиљаду врста биљака, једна врста пречице, 17 врста папрати, 178 врста маховине, све у свему имамо 936 семенарки, а уз све то су урачунати и хибриди, закључује наш домаћин Никола Гргур.
Д.Ј.