(Фото О. Милошевић)

Преминуо је у 48. години заборављен, а тај усуд прати га и постхумно. За српску штампу, чији је зачетник, смрт Димитрија Давидовића није била вест

Сретење, симбол српске државности и уставности, Србија редовно обележава заборављајући свог првог уставотворца Димитрија Давидовића. Тако је и овог 15.фебруара. Славимо  ‒ 218 година од подизања Првог српског устанка и 187 од усвајања Сретењског устава, а његов творац није удостојен  ни да му нека државна делегација обиђе гроб и положи венац, истиче у “Политици“ Оливера Милошевић.

Димитрије Давидовић фото Википедија

На овај дан ретко ко и спомиње човека који је Србији подарио један од најлибералнијих устава тадашње Европе, акт којим је наша земља прва на Балкану укинула феудализам.

Понављамо историју занемаривања, баш као што је 1838. тадашњи уредник „ Новина србских” Димитрије Исаиловић „заборавио” да објави вест о његовој смрти у првим српским новинама које је управо Давидовић покренуо.

Заборав као да је судбина овог слободоумног Србина, борца за еманципацију, разбијање феудалних ограничења и аутократске владавине. Иако је његов устав на снази био само две недеље, „ уздрмао” је велике силе, либералан и за њихове мере демократије, па га је кнез суспендовао, а штету свалио на творца. Пензионисао га је и протерао из Београда. Давидовић је за збег одабрао Смедерево, како је тада рекао, ради лепоте предела и због здравствених разлога. Прогонство га је сломило, а тужне вапаје оставио је на папиру:

„Лишен службе и лишен чина, бивам ја сад један као изврг свега рода Србскога, нити могу међу људе више излазити, ни по браћи погледати. Ја сад управ нит сам жив, нит сам мртав, нити знам куда главу да подклоним”, забележио је потписавши се као „највернији син Отечества, Димитрије Давидовић”.

У Смедереву је Димитрије провео три последње године живота, тешке и тужне. Докрајчиле су га смрти највољенијих ‒ супруге и деце, самовао је у беди. Преминуо је у 48. години заборављен, а тај усуд прати га и постхумно. Димитрије Давидовић је сахрањен на ледини,  на свом имању, без обележја.  Тек по окончању Милошеве власти, посмртни остаци пренети су на смедеревско гробље код Цркве Успења Пресвете Богородице. Нико га није ни спомињао, да би деценију касније, на иницијативу Бечке академије наука пронађенo запуштено гробно место. Приликом обележавања 50 година од смрти, 1888. године, надгробна плоча од студеничког мермера уздигнута је око 20 центиметара од земље, а у камени опсег уграђена гвоздена ограда. Тако је и данас, 184 године након што је умро. Бледе слова епитафа „Сав Србин”, исписаног старом српском ортографијом, који је сам осмислио.

Ни градске власти у Смедереву, уставописца, кнежевог секретара, новинара, дипломату, човека који је читав свој живот посветио напретку младе српске државе, уопште немају у својој агенди, не старају се о гробу... За Давидовићев гроб нажалост многи и не знају, нити да је у Смедереву скончао свој кратки живот. Светли пример је професор овдашње гимназије Небојша Јовановић, који редовно своје ђаке уочи празника води на Давидовићев гроб. Удружење новинара Србије најавило је да ће ове године на Сретење посетити његову вечну кућу и одати му пошту.

Кнежев лекар и новинар

Димитрије Давидовић је рођен у Земуну 1789. године. Школовао се у родном граду, Пешти, Сремским Карловцима, са 24 године одлази у Беч да студира медицину, где га живот  одводи  у новинарство. Заједно са школским другом Димитријем Фрушићем оснива „Новине сербске”, прве новине на матерњем језику у Бечу, где је у то време живело много угледних Срба. Дозволу им је дао лично аустријски цар Франц. Покренуо је Давидовић и своју штампарију, 1. августа 1813. када објављују првих 200 примерака. Временом су почели да пишу и вести о збивањима у Србији. Димитрије је сарађивао са знаменитим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других. Након десетак година новине су запале у финансијску кризу, а Давидовић у дугове. По гашењу листа писао је Милошу Обреновићу молећи га да у Србији настави са радом. Убрзо постаје први кнежев секретар и породични лекар. Након проглашења Устава, од Милошевог најближег сарадника пада у немилост.