Српска историја сматра простор Косова и Метохије политичким, културним и верским језгром српског народа. Бурна историјска збивања током векова, сеобе Срба и битисање на овој, Богом даној земљи изнедрили су велико културно и историјско наслеђе. Епоху владавине српске лозе Немањића обележио је велики број задужбина (цркава и манастира). Стварање државе с престоницом цара Стефана Душана у Призрену, развој писмености и уметности учинили су да се овај део Србије сматра колевком српства.

Најзначајнији догађај који се памти, урезан у свест јесте  Косовска битка (1389). У њој је страдала целокупна српска властела бранећи државу и Европу од најезде Османлија. Народна епопеја испевана око тог догађаја сврстала је Србе у сам врх светске књижевности.

Нажалост, неповољни догађаји крајем прошлог и почетком овог века угрозили су нашу културу и традицију. Цркве и манастири током мартовског погрома 2004. године бивају паљени и уништавани, а наслеђе се покушава својатати.

Надвио се поново црни облак над Косовом и Метохијом. Ипак, још нису угашени дамари наше културе. Зраче кроз преостале задужбине и опстали српски живаљ у енклавама и на северу Косова.

То је био разлог да се наша екипа упути на Косово и Метохију и направи репортажу из наше свете земље. Велику подршку и савете дала нам је Снежана Симић, новинар из Косовске Митровице, док нам је водич и домаћин био Иван Миљковић, дописник Радио Београда из Грачанице.

Наша екипа покушала је да опише и покаже шта се све може обићи и видети током четири дана боравка на Косову и Метохији. Пут је прошао без икаквих проблема. Кренули смо из Београда и прешли преко административне линије у Мердарима, дошли у Подујево, одакле смо, преко Приштине, стигли у Грачаницу. Смештај смо добили у просторијама Дома културе у Грачаници. Уређене двокреветне собе с употребом кухиње могу се изнајмити за посетиоце. Место је насељено Србима, а у неколико ресторана може се обедовати. У месту постоје две добре пекаре које држе локални Албанци и неколико добро снабдевених маркета.

Тај дан смо искористили за обилазак манастира Грачанице која нас је дочекала у раскоши и сјају. Манастир је опасан високим зидом изнад којег је постављена бодљикава жица. Пролаз кроз капију уводи у лепо уређено двориште с Милутиновом црквом у средини. Иза ње се назиру конаци с владичанским одајама. У цркви се налазила велика група туриста из Јапана, а у дворишту војници КФОР-а који из разних земаља редовно долазе да обиђу светињу, одслушају службу и помоле се Господу. У манастиру постоје два кустоса Тројан и Сергије, који стручно упознају туристе с историјом и уметношћу манастира.

Вече смо искористили да уз кафу и пиће испланирамо обиласке за наредни дан.

Другог дана кренули смо ка тврђави и руднику на Новом Брду. Место познато по гламском сребру. Овде се, у време краља Милутина, копало сребро. Ту је настао и ковао се српски новац.

Написан је и први закон о рударству и рудницима у време деспота Стефана Лазаревића, који је руководио градом. 

Наш водич каже да је то био највећи средњовековни град оног времена. У њему се налазило 17 цркава, највећа је катедрална црква, односно Митрополија посвећена Светом Николи где је столовао новобрдски митрополит Никанор. Новобрдска Црква Светог Николе грађена је у стилу базилике, попут Дечана и Сопоћана. Овде је столовао митрополит Никанор, а постојала је и штампарија која је касније пренета у манастир Грачаницу.

Из Новог Брда кренули смо за манастир Драганац који је удаљен од тврђаве петнаестак километара и једини је живи манастир у Косовском Поморављу и овом делу Косова. Цркву је, по предању, Кнез Лазар посветио својој преминулој кћери Драгани. Из Драганца преко Гњилана вратили смо се у Грачаницу.

Трећи дан на КиМ искористили смо за пут преко Шар-планине до Призрена. Пут води преко Штрпца и Превлаца.

Превалац је место одакле се преваљује преко Шаре и из Сиринићке жупе улази у Средачку жупу у чијој је средини село Средска. На путу до Средске свратили смо у Мушникову где је рођен чувени певач косовских традиционалних песама Јордан Николић. Средска и Мушниково су села очуване традиционалне архитектуре и народног градитељства, карактеристичне камене куће прекривене каменим плочама. Пут који прати ток Пећке Бистрице довео нас је до рушевина Светих архангела и Призрена, Душанове престонице. Обишли смо жицом обавијену цркву Богородицу Љевишку, с великом групом туриста одслушали изванредно предавање свештеника о историјату цркве. Светињу чува косовска полиција. Уским уличицама града препуним саобраћајном гужвом дошли смо до моста цара Душана којим смо ушли у град и попели се на тврђаву Каљају, одакле се пружа незабораван поглед на котлину окружену планинама у којој је смештен град који пресеца Бистрица. Попили смо воду на призренском шадрвану, јер се верује да ко овде попије воду увек ће се враћати Призрену.

Из Призрена смо се упутили ка Великој Хочи. Ова српска енклава најпознатије је место где се традиционално гаји винова лоза и справља чувено вино с ових простора. Место је задржало овдашњу аутентичну архитектуру. Имали смо срећу да у домаћинству Маниташевић присуствујемо традиционалном шарању ускршњих јаја, које почиње од средине поста и завршава се на Велики четвртак. У Хочи постоји 13 цркава. Посетили смо подрум Бркића. Овде се кроз старе песме чува језик и култура народа. Домаћин нам је отпевао песму: „Џанум зађе с(л)унце међу две планине”, која води порекло из Велике Хоче, и песме о Шар-планини „Стојанке џанум душманке” и „Еј, кад ће прођем тој широко поље”. Препуни утисака вратили смо се у Грачаницу.

Четвртог дана обишли смо Пећ, Руговску клисуру коју је пробила Пећка Бистрица кроз врлети Проклетија на чијем се излазу налази Пећка патријаршија. После патријаршије обишли смо и манастир Високе Дечане, једини који је под заштитом војне мисије НАТО – КФОР-а.

Текст и фотографије Станко Костић
Политика, Магаѕин