20. јануар 2016.

Срби нису успели, и поред свих уложених напора, пре свега Србије (Кнежевине, Краљевине и Републике), да се конституишу у српску нацију, као утемељен и поуздан облик јединства сваког народа

Добио сам позивницу Удружења Кнез Мирослав које је организовало прославу стогодишњице Мојковачке битке у Сава центру (18. јануар), ради обнове херојских завештања и духовних вредности које нам оставише у наслеђе јунаци Мојковачке битке са сердаром Јанком Вукотићем на челу. После ових добронамерних речи следи нетачна тврдња због које сам обавестио организатора да свечаности нећу присуствовати: "Они (јунаци Мојковачке битке) су својом жртвом оснажили и трајно запечатили јединство српског народа!"

Неспорна је чињеница да јединство српског народа никада није оснажено, а поготово запечаћено. Срби нису успели, и поред свих уложених напора, пре свега Србије (Кнежевине, Краљевине и Републике), да се конституишу у српску нацију, као утемељен и поуздан облик јединства сваког народа.

Уверен да у једном новинском тексту није могуће све обухватити и подробно објаснити, уз ризик да будем због тога оспораван, усуђујем се да само напоменем неколико савремених драстичних примера црногорског сепаратизма и односа Црне Горе према Србији. 1) Црна Гора је напустила Србију издвајањем из Државне заједнице. 2) Црна Гора је признала Косово. 3) Црна Гора је успоставили дипломатске односе са Косовом. 4) Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО.

Од пустих времена Косовске битке па до данас, не постоје бољи примери српског нејединства и издаје српских националних интереса. Црногорским сепаратизмом угашено је Српство!

Подсетимо се и на срамну изјаву Ранка Кривокапића, председника Скупштине ЗСиЦГ, уочи отцепљења Црне Горе, једне од многих њој сличних: "Шта ћемо ми са горима од нас!" Бавећи се историјом Србије и српског народа, нисам наишао на незахвалнију, некоректнију и мрзитељскију оцену Србије и њених грађана. А дотични политичар уживао је благодети Србије и у њој завршио високошколско образовање. Тада је Србија била благодарна, не само њему, већ многим Ђетићима!

После наведених небратских потеза црногорских државотвораца и Србија је знала, понекад, да заузме некоректно држање према Црној Гори, нпр. садашње неподржавање црногорске кандидатуре за председавањем УН. Инат је најгори занат, стара је пословица.

Оваква небратска и несрпска политика штети и једној и другој држави, и Црногорцима и Србијанцима. И док Црногорци прослављају сепаратистичко Бадње вече, Србијанци прослављају херојску Мојковачку битку. Очит пример супротстављених државотворних погледа Црногораца и Србијанаца! Нисам против њене прославе, али не у Сава центру, већ у Мојковцу, где је битка и била, у огранизацији Црне Горе и с позивом свим Србима да учествују у њеном обележавању.

Грађани Србије ваљало би да се упитају да ли су дужни да славе битке оних чији су нас синови и унуци напустили и који здушно и јавно раде против Србије?

Грађани Србије ваљало би да се замисле докле ће да славе Пирове победе, а једна од њих је и Мојковачка. Само дан после херојске одбране на линији Мојковац - Беране - Чакор краљ Црне Горе је потајно напустио земљу (19. јануар), а шест дана потом црногорска војска је безусловно капитулирала (25. јануар). Овим не желим да умањим херојско пожртвовање Црногораца на Мојковцу које јесте добар пример како ваља бранити отаџбину, али желим да подсетим и на чињенице шта се потом десило.

Природно је што Удружење Кнез Мирослав организује академију поводом ове значајне битке. Природно би било да су Црногорци обележили бар једну битку Србијанаца из прве две године Првог светског рата, али нису. Зато сам препоручио организаторима да и у Црној Гори организују прославу, кад се већ нису сетили 1914. и 1915. године, једне од три битке из 1916: Горничево, Кајмакчалан или Битољ. Храбри Србијанци су заслужили такву почаст, а ми смо браћа, зар не? Тада ћу доћи на прославу и ја, макар и незван.

Да бих скинуо образину личног са овог текста наглашавам да је моја мајка пореклом из Доње Мораче, да је мој Исток био у саставу Црне Горе од 1913. године и да је одред Источана, предвођен потпоручником Милићем Крстићем, касније чувеним војводом и гонитељем качака, учествовао у Мојковачкој бици.

Генерацијски снови и рад националних прегалаца расутог српског народа, посебно у галантном 19. столећу, разорени су у деструктивном 20, а нестали у глобалистичком 21. веку. Иза ове неуспеле политике остале су три демографске катастрофе као последица великих ратова (1804-1815, 1914-1918, 1941-1945) и самомржња Срба, нарочито испољена током и после Другог светског рата. Издаја и инат су непосредна последица те самомржње, негативне појаве у државотворној политици.

Срби морају хладне главе да тумаче своју прошлост и да размишљају о својој будућности, угледајући се на Јевреје, који су успели, после толико векова и надљудских напора, да превазиђу највећу националну болест – самомржњу.

Радош Љушић (Новости)