Они који воле фудбал, посебно старији гледаоци, са сетом се сећају легендарних утакмица репрезентације и клубова које су преношене на телевизији.
Када је Караси постигао гол на мечу с Грчком уз глас Владана Стојаковића „провукао” се поклич једног навијача „има бога”, због чега је чувени Владанко морао да пише изјаву јер у Титовом времену та реч на телевизији била је забрањена.
Драгиша Ковачевић
И данас нам у ушима одзвања глас Мадена Делића и његове реченице „људи, да ли је ово могуће”, „куда Симовићу”, „Радановић, Радановић”, изговорене на утакмици с Бугарском у Сплиту. У легенду су ушли у голови Каталинског на Валд стадиону против Шпаније, Џајићев у мечу с Енглезима у Риму, Пиксијеви, такође, против Шпанаца, али и непоновљиво „небо се отворило” Милојка Пантића у Звездином походу ка Барију.
У време ових догађаја могли смо да гледамо само један телевизијски програм, а овакве утакмице данима су ишчекиване и представљале су праву атракцију и уживање.
А данас с десетина екрана просто смо бомбардовани преносима фудбала са свих меридијана.
Дешава се да у једном дану телевизијски гледалац с даљинским управљачем у руци, ако је докон и не зна шта ће са собом, може наизменично да гледа више од 30 утакмица.
И сада има драматичних мечева, сјајних голова, дриблинга, правих мајсторија, али се стиче утисак да садашњи ТВ коментатори нису на нивоу својих претходника.
Владан Стојаковић, Младен Делић, Милорад Ђурковић, Божо Сушец, Петар Лазовић, Борис Мутић, Сеад Хаџијахић, Зоран Поповски, Милојко Пантић или Звонко Михајловски имали су, свако на свој начин, аутентични шарм и стил, пленили су својим начином како су преносили атмосферу с препуних стадиона.
Сви они су разумели и волели фудбал. Озбиљно су се припремали за преносе, гледали тренинге, разговарали с тренерима и играчима. У почетку коментатори су били близу клупа, па су често могли и да чују шта тренери траже од својих играча, имали су своје „инсајдере” у клубовима који су им одавали мале тајне које су они саопштавали гледаоцима током преноса.
Руку на срце, и сада на кабловским каналима има врло добрих коментатора, али већина користи податке с интернета.
Не можете их често видети на стадионима, а права је реткост да залутају на неки тренинг, на утакмице омладинских селекција или нижеразредних лига. А баш ту се пече занат и стиче искуство.
Углавном се јављају из удобних „глувих соба” са стотинама непотребних информација и података који се, најчешће, односе на приватни живот фудбалера.
Нажалост, има и оних којима недостаје елементарна писменост па тако један упорно годинама говори „заоставно време”, мислећи на период за надокнаду времена после истека регуларног тока утакмице.
Увек сам се питао да ли на РТС-у има лектора или неког добронамерног колеге који може да му каже да једино време не може да стане.
Али, изгледа да нема: он упорно понавља ту бесмислену и рогобатну реченицу.
До светског првенства у Катару остало је око годину дана.
За њих су припреме већ почеле, а ТВ гледаоци с правом очекују да и ТВ коментатори буду на нивоу Пиксијевих изабраника.
Драгиша Ковачевић (Политика)
Насловна Миланко Каличанин