Окру­гли сто по­све­ћен ста­ту­су ћи­ри­ли­це у из­да­ва­штву, дру­га струч­на рас­пра­ва ко­ју је упри­ли­чио Са­вет за срп­ски је­зик, оку­пи­ла је ју­че у На­род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је пред­став­ни­ке ака­дем­ског ми­љеа, ме­ди­ја, не­ких ути­цај­них ку­ћа из­да­вач­ке де­лат­но­сти с на­ме­ром да се у кон­струк­тив­ној ди­ску­си­ји су­ми­ра­ју раз­ло­зи до­ми­нант­не упо­тре­бе ла­ти­нич­ког пи­сма у из­да­ва­штву, али и шта тре­ба учи­ни­ти да се осет­но по­ве­ћа број ћи­ри­лич­них из­да­ња и ко­ри­шће­ње ћи­ри­ли­це уоп­ште. Као по­да­так са Сај­ма књи­га ис­так­ну­то је да је ви­ше од 80 од­сто из­да­ња на овој ме­ђу­на­род­ној смо­три у Бе­о­гра­ду би­ло на ла­ти­ни­ци. На­гла­ше­но је и да се ге­не­рал­но ћи­ри­ли­ца у Ср­би­ји да­нас ипак ви­ше ко­ри­сти не­го пре две де­це­ни­је. Све вре­ме је про­ве­ја­ва­ло и из­но­ва се на­ме­та­ло пи­та­ње због че­га се из­да­ва­чи углав­ном опре­де­љу­ју за ла­ти­нич­но пи­смо, а из­бе­га­ва­ју ћи­ри­лич­но. Та је не­до­у­ми­ца оста­ла без кон­ци­зног од­го­во­ра, а ме­ђу мо­гу­ћим раз­ло­зи­ма уче­сни­ци ску­па на­во­ди­ли су ла­ти­нич­ну ин­фор­ма­ти­за­ци­ју дру­штва, али и то што се ра­чу­на да упо­тре­ба ла­ти­ни­це оси­гу­ра­ва ве­ћи про­фит срп­ским из­да­ва­чи­ма на ре­ги­о­нал­ном тр­жи­шту. 

Бу­ду­ћи да за­пра­во не­ма­мо за­кон­ску ре­гу­ла­ти­ву ко­ја од­ре­ђу­је шта у из­да­ва­штву мо­ра би­ти об­ја­вље­но ћи­ри­ли­цом, а шта не мо­ра, ова је те­ма за ме­ди­је нај­при­влач­ни­ја а за струч­ња­ке нај­и­за­зов­ни­ја, и на­ди­ла­зи окви­ре из­да­вач­ког по­сла, кон­ста­то­вао је на по­чет­ку ску­па Алек­сан­дар Ми­ла­но­вић, пред­сед­ник Са­ве­та за срп­ски је­зик.

– Ма­ње ви­ше по­сто­је­ћи За­кон о слу­жбе­ној упо­тре­би је­зи­ка и пи­сма све што је у ве­зи са од­но­сом пи­са­ма оста­вља у не­кој вр­сти ма­гле, за­хва­љу­ју­ћи уво­ђе­њу од­ред­бе о јав­ној упо­тре­би, а да ни­ко­ме ни­је за­пра­во ни ја­сно шта је јав­на упо­тре­ба ни је­зи­ка, ни пи­сма. Све су то би­ли раз­ло­зи ко­ји су на на­шим раз­го­во­ри­ма у са­ве­ту до­ве­ли до за­кључ­ка да тре­ба по­при­ча­ти с љу­ди­ма ко­ји су у ме­ди­ји­ма, из­да­ва­штву, на­у­ци, обра­зо­ва­њу, да чу­је­мо ар­гу­мен­те и за при­ме­ну ћи­ри­ли­це, до­ми­на­ци­ју ћи­ри­ли­це и за до­ми­на­ци­ју ла­ти­ни­це, за раз­ло­ге ко­ји усло­вља­ва­ју да се од­ре­ђе­ни ме­диј или из­да­вач­ка ку­ћа опре­де­ли за ла­ти­ни­цу, а не за ћи­ри­ли­цу, да кон­струк­тив­ним ди­ја­ло­гом до­ђе­мо до за­кљу­ча­ка ко­је би­смо да­ље мо­гли пре­не­ти Вла­ди Ре­пу­бли­ке Ср­би­је – ука­зао је Ми­ла­но­вић.

По­ка­за­ло се да су на пр­ву рас­пра­ву са­ве­та ко­јим ру­ко­во­ди, по­све­ће­ну ста­ту­су ћи­ри­ли­це у ме­ди­ји­ма (одр­жа­ну про­шлог но­вем­бра), до­шли углав­ном пред­став­ни­ци ме­ди­ја ко­ји из­ла­зе на ћи­ри­ли­ци, а да је ју­че на по­зив за раз­го­вор о од­но­су на­ших два­ју пи­сма у из­да­ва­штву од­зив, на­жа­лост, био ма­њи не­го што су ор­га­ни­за­то­ри де­ба­те при­жељ­ки­ва­ли. Би­ли су ту пред­став­ни­ци из­да­вач­ких ку­ћа „Ла­гу­на”, „Слу­жбе­ни гла­сник”, „Клио”, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га... Мо­гло их је би­ти зна­чај­но ви­ше. И из то­га са­вет мо­же да из­ве­де за­кључ­ке.

У то­ку рас­пра­ве те­ма је про­ши­ре­на и на област тех­но­ло­ги­је, отво­ри­ла пи­та­ње ка­та­ло­ги­за­ци­је књи­га у би­бли­о­те­ка­ма. По­ме­нут је и про­блем из­да­ва­ња уџ­бе­ни­ка.

– Је­ди­но са уџ­бе­ни­ци­ма за­кон­ска ре­гу­ла­ти­ва ка­же ско­ро све вр­ло кон­крет­но, а то је да уџ­бе­ни­ци мо­ра­ју би­ти штам­па­ни ћи­ри­ли­цом. За са­да то и је­сте та­ко до уни­вер­зи­тет­ског ни­воа. На уни­вер­зи­тет­ском ни­воу и то се рас­пли­њу­је. Знам за огро­ман број на­ших фа­кул­те­та ко­ји штам­па­ју сво­је уџ­бе­ни­ке ла­ти­ни­цом. Пре­ма то­ме, за­кон очи­глед­но до­не­кле до­пи­ре, а од­не­куд ви­ше не ва­жи и чи­ни ми се да то та­ко функ­ци­о­ни­ше на свим рав­ни­ма. Да на­пра­вим па­ра­ле­лу – од 20. ма­ја смо са­зна­ли да и овај За­кон о род­ној рав­но­прав­но­сти ва­жи у шко­ла­ма, а не ва­жи у ме­ди­ји­ма, што је вр­ло чуд­на др­жав­на по­став­ка ко­ја се кроз за­ко­не пре­ли­ва на гра­ђа­не па се сва­ко од нас пи­та да ли мо­ра да по­шту­је или не мо­ра да по­шту­је за­кон, а прак­са нас на то про­сто и упу­ћу­је – илу­стро­вао је Ми­ла­но­вић.

Шта чи­ни­ти? Јав­ност и ин­сти­ту­ци­је мо­гу стал­но да под­се­ћа­ју на вред­ност ћи­ри­ли­це, да кри­тич­ки де­лу­ју пре­ма обез­вре­ђи­ва­њу срп­ског је­зи­ка, да до­но­си­о­ци­ма од­лу­ка кул­тур­не по­ли­ти­ке на ра­зним ни­во­и­ма да­ју пред­ло­ге ко­ји би до­при­не­ли ве­ћој упо­тре­би ћи­ри­ли­це у из­да­ва­штву, по­ја­снио је Зо­ран Авра­мо­вић, члан Са­ве­та за срп­ски је­зик.

– Од­бра­на основ­не иден­ти­тет­ске вред­но­сти, као што је и је­зик и пи­смо, на­ла­же оба­ве­зу и јав­ну од­го­вор­ност да се од­го­во­ри на пи­та­ње шта под­сти­че ве­ће ко­ри­шће­ње ла­ти­ни­це у из­да­ва­штву и ка­ква је уло­га прав­ног окви­ра и над­ле­жних до­но­си­ла­ца од­лу­ка у кул­ту­ри. Оче­ки­ва­ња Са­ве­та за срп­ски је­зик су да ова те­ма по­ста­не те­ма од јав­ног зна­ча­ја и да бу­де стал­но на днев­ном ре­ду. За­тим да из­да­вач­ке ор­га­ни­за­ци­је ко­је ви­ше ко­ри­сте ла­ти­ни­цу пре­и­спи­та­ју и евен­ту­ал­но урав­но­те­же од­нос ла­ти­ни­це и ћи­ри­ли­це у сво­јим еди­ци­ја­ма. Да се по­бољ­ша­ју за­ко­ни и про­пи­си ко­ји­ма се уре­ђу­ју ова пи­та­ња, да над­ле­жни др­жав­ни ор­га­ни уче­ству­ју у тра­же­њу ре­ше­ња за бо­љи ста­тус ћи­ри­ли­це у из­да­вач­кој де­лат­но­сти, а са­вет ће пра­ти­ти и ана­ли­зи­ра­ти ста­ње у обла­сти упо­тре­бе ћи­ри­ли­це у из­да­вач­ком сек­то­ру и об­ли­ко­ва­ће пред­ло­ге над­ле­жним ин­сти­ту­ци­ја­ма за за­шти­ту и уна­пре­ђи­ва­ње ста­ту­са срп­ског пи­сма као што и пи­ше у од­лу­ци о фор­ми­ра­њу овог са­ве­та – ис­ти­че Авра­мо­вић.

ПОЛИТИКА