Многи, вероватно, нису чули за њега. Није грех. Али, Нишлије и Лесковчани име Живка Стојиљковића и данас изговарају с дубоким поштовањем. За њих је он био и остао појам поштења, племенитости, патриотизма, дарежљивости у кога су се клели и коме су увек веровали. А он, скроман, вредан, пожртвован, целог себе је подарио трговини и индустријализацији Србије. Човек од угледа и поверења. Дружио се с Николом Пашићем и другим политичарима тог доба, за време и после Првог светског рата два пута се женио. Прва супруга била му је Мара Петковић с којом је изродио четири сина: Мијодрага, Радмила, Милана и Момчила. После њене смрти, оженио се Лесковчанком Параскевом Митић с којом је имао две ћерке, Љубицу и Добрилу, и три сина: Драгомира, Косту и Душана, пише Мирослав Стефановић на страницама Полтике Магазин.

Живкова праунука, Београђанка Снежана Миленковић, љубоморно чувајући мноштво фотографија и оригиналних докумената, за „Магазин” је приповедала како је овај вредни индустријалац из петних жила настојао да препороди југ Србије, иако не потиче с тог поднебља, већ је рођени Београђанин.

Живко СтојиљковЖивко Стојиљковић с породицом ((Фотографије из албума Снежане Миленковић)ић с породицом ((Фотографије из албума Снежане Миленковић)

Свет је угледао 28. јула 1852. године. Растао је у старој београдској породици Стојиљковић-Бркић. Лепо васпитан, а пре свега вредан, чим је завршио нижу гимназију почео је да ради као шегрт и калфа у гвожђарској радњи Илије Антоновића. Ту, на обали Саве провео је девет година. Стечено искуство и те како му је помогло у каснијим одлукама и подухватима.

Смело је крчио себи пут у будућност, најпре отворивши гвожђарску радњу у Нишу. Иако је за кратко време постао успешан, то га није променило. Није га искварио ни новац којег је очигледно имао. Знало се да је скроман, а опет гостопримљив и дружељубив. Код њега је на ручку увек било много пословних пријатеља, сарадника, људи с којима се приватно дружио. Строго је водио рачуна да се не сазна за његову помоћ сиромашној деци. Важио је за добротвора из дубоке сенке.

– Купићу мањи млин у Лесковцу, обновити га и модернизовати – поверио се најбољим пријатељима 1897. године.

Како је био обдарен вредноћом и проницљивошћу, брзо је стварао капитал који је уложио у млинове у Нишу, Лесковцу и Куманову. Људи његовог доба знали су га као вредног трговца који није грабио само за себе, већ је улагао и у задужбине. Остао је упамћен и по патриотизму: иако је могао да синове спасе од одласка на фронт у Великом рату, то није учинио.

Послао их је да се боре за отаџбину, а он је, као виђени Србин, интерниран у Бугарску где је, у ропству, провео све време окупације, забележено је у његовој биографији. Кад се рат завршио, наставио је да ради с још већим еланом, стварајући индустријске колосе на понос својој земљи. Нишлије су га бирале за председника општине, а руководио је и многим организацијама. Пуних 20 година био је председник окружног одбора Радикалне странке, оснивач је Народне одбране, дугогодишњи председник нишке Трговачке омладине...

О Живку бираним речима говоре неки кумановци, по нешто подробније о њему зна Филип Ђошевски професор географије у неколико основних школа у граду, ту где је његов млин за то доба представљао репрезентативно здање. Иако се тврди да је у овом месту имао и прелепу вилу, у којој је сада Народни музеј, по свему судећи она је припадала неком од синова који су бринули о млину. Кућа је после Другог светског рата национализована, и у њој су једно време били Окружни комитет и локална администрација. Он је и сам уврстио чланак о њему на страницама профила Старо Куманово.

У Куманову је саградио аутоматски млин, потом и електричну централу, о раскошу и лепоти здања говори и професорка Елена Георгиевска, скренувши нам пажњу да је тераса на спрату велика управо због тога што је кћер његова била у инвалидским колицима и да јој је требало пространство...

Сличне централе никле су у Велесу и Приштини. Није заборавио и проширење гвожђарске радње у Нишу. Кад су га сахрањивали, многи су се од њега опраштали потресним говорима, подсећајући да је био човек великог срца и широке душе. За њега се говорило „да се не зна коме више припада – Нишу или Лесковцу”.

Стицајем несрећних околности, син Момчило, индустријалац и млинар из Лесковца, настрадао је на железничкој станици. Ампутирана му је лева нога, и таман кад се помислило да је најтеже прошло, настале су компликације с плућима, и омиљени трговац, љубитељ спорта је преминуо. Радници млина и варошани су га волели и уважавали, можда понајвише што се у млину понашао као обичан радник, а не као газдин син.

Уздао се Живко у себе, пријатеље, сараднике, раднике, а понајвише у своје наследнике о којима је говорио: „Колико вредим ја, толико и моја деца.” Она га нису разочарала. Напротив, један од синова, Коста, чија је супруга била Деса Стојиљковић, бака наше саговорнице, доцније ће, заједно с братом Миланом, постати власник нишког хотела „Парк” и биоскопа, који је многим генерацијама остао у најлепшој успомени.

– Освећење темеља хотела организовано је 26. септембра 1936. године. Велика свечаност, много људи и високих званица – примећује Снежана.

Коста Стојиљковић први с лева у друштву супуге Десе (треће с лева) и пријаетља 1940. године

О Живку су бираним речима говорили и у Куманову где је његов млин за то доба представљао репрезентативно здање. Иако се тврди да је у овом месту имао и прелепу вилу, у којој је сада Народни музеј, по свему судећи она је припадала неком од синова који су бринули о млину. Кућа је после Другог светског рата национализована, и у њој су једно време били Окружни комитет и локална администрација.

Волео је спорт, као и његови синови, помагао клубовима и играчима. За њих је он увек био чика Живко из сенке, пре свега велики добротвор. Умро је од срчаног удара на железничкој станици у Нишу 18. фебруара 1933. године поново показавши скромност, какав је био целог живота: могао је да има аутомобиле и возаче, разне фијакере и ко зна каква све превозна средства тог времена, али је, као и већина обичног света, путовао возом. Сахрањен је у Лесковцу.