10. јануар 2011.

Одужено „преспојено" новогодишњо-божићно празновање је прошло. Као и после сваке наше светковине, остаје доста тога за пребирање и сређивање. Када су у питању трагови новогодишњег, а богами и коледарско-бадњикарско-божићњег празновања сваке године остају и неки ожиљци који се и не могу тако лако „почистити" и замаскирати, ни вером ни традицијом.

У заносу новокомпоноване „доследности традицији", у име неке вере, око новогодишњих и божићних празника и у Србији и у Македонији некако прећутно, уз општу сагласност, направи се прави хаос по шумама и горама, најпре сечом у потрази за младим јелкама и смрчама. Одмах потом и за церићима, који као бадњак „симбол вере и здравља" у куће, па и пословне просторије, вуче све живо, и ко треба, али у помодарном заносу и многи који и незнају шта би са „тим грањем"...

Док су у последње време иако сањиви и дефанзивни еколози, уз делимичну медијску подршку, некако успели да наметну праксу да се и пластичном јелком може славити долазак новог лета и спасити „велика шума", код бадњака су - затајили.

На пијацама, трговима и улицама неки од свега тога праве добру зараду, готово и без контроле и ометања било од тржишне или шумске инспекције. По оној „кад су паре у питању сви су исте вере", бадњаке и јелке продају и купују често и они који не само да у то не верују него и незнају тачно зашта је све то силно дрвеће у „народном оптицају".

У српским селима, али и неким градовима у унутрашњости, годинама се негује традиција предбожићне масовне сече младих церића. Тако се на Бадњи дан буквално пред сваком кућом православних житеља, довлачи по церић, иако се у кућу, по традицији, и обичају, на који се сви позивају са или без благослова цркве и свештеника, уноси тек једна гранчица. Толико положајнику и треба да проџара по жару у шпорету, или камину, наравно, тамо где га има...

А, дрво је - посечено. Колико година је требало да оно порасте до те „добре дебљине" са сечу, а колико ће година проћи да ново нарасте? И, да ли се баш и мисли за обнову и пошумљавње? Може ли све то да поправи природа на коју су сви напали, а највише - човек. Зашто понекада о томе саветима не проговоре и сами свештеници? Остаје све у Божјим рукама. Тако је пред сваки Божић, у име вере и традиције.

У Македонији нема консензуса око примене и употребе бадњака. У оквирима канонски непризнате МПЦ, неки од владика на „својој територији" не дозвољавају примену те „праксе која је – српска", у другим, пак, негују обичај, традицију, уз додатну савремену надградњу и нескривено помодарство и комерцијализацију. И, ту се тако и затвара круг злоупотребе и вере и традиције, ако је о томе уопште и реч.

У Скопљу је у последњих неколико година заживео и прави покрет Бадњикара. Све у име вере, а више традиције, и „активисти" и „кумови" бадњикара, уз благослов и логистику највишег врха МПЦ, и града, снажном медијском подршком, сваке године уочи Божића, попут губара навале на шумарке по падинама Водна. Акције прикупљање „дрвног материјала" за касније освећење „бадњикових гранчица" испред Саборног храма у Скопљу, очито знатно су атрактивније од саме литургије у храмовима, на које многи из првих редова бадњикара и не сврате. Те акције су пре неколико година редовно биле пропраћене, уз мезе са роштиља и добру капљиц. Организатори и „верници" бадњикари, за пост нису ни знали, или нису марили. Сада су пракса и мени за мезе нешто кориговани, из поштовања „вере", па је „кетеринг" на терену и приликом дељења освештаних гранчица и вруће ракије задржан на - посту...

И ове године смо били сведоци како и сам поглавар МПЦ благосиља ту шараду са специјално подигнуте бине испред Саборног храма на којем су били натписи „бадник" и „коледе"... Треба ли много теолошког знања и искуства да се открије како једно са другим у цркви, једноставно – не иде. Као приде новотаријама, уведен је и нови „верски" симбол „прелазни бадњикарски ћуп" којег чува и предаје „кум"...

То што се многи од кључних актера тог покрета и не дотичу вере православне, или било које, можда и не сврате у тај храм испред којег уживају у црквеној логистици за бадњикарење, остаје питање на које би одговор требело да пруже пре свега логистичари црквени и државно-политички.

Коледарска искуства у Македонији заслужују знатно озбиљнији приступ чак и надлежних државних органа. Чињеница да су око бројних богатих трпеза масовних скупова коледара, често уз директну финансијску и другу подршку локалних самоправа, где су спаљиване огромне количине огревног дрвета које је могло да се дарује најсиромашнијима... у МУП регистровали 15-так инцидената, не би требало да остане, макар без ваљане анализе. Медији су олако закључили да су коледари и бадњикари „ове године славили знатно жешће него раније..."

Полиција је привела, или позивала на смирење 16 „верника", који су, како се наводи, „претерали са слављем и алкохолом". Како и следи, по слову закона, поднете су и пријаве за нарушавање јавног реда и мира, па чак и насиља, од актера који би у име вере, баш тих дана требало да су у молитви, посту и смирењу спремни за причест, или макар посету храму и божићној литургији...

Према полицијским билтенима, неки су се опијени, нешто „вером и традицијом", а више вином и ракијом, потукли око музичког репертоара, зашта је, на пример, у скопском насељу Кисела Вода, љути бадњикар преврнуо читаву трпезу са посним ђаконијама, а неки су накднадно опробавали дозвољене границе породичног насиља, физичким дисциплоновањем супруга због злочестог пребројавања испијених чашица и флашица..."ем пива, ем рујнога вина, ем љуте ракије".

„у духу традиције, крај посне трпезе, црвеног вина и грејане ракије", како је јављено, велешки бизнисмени су са народом, уз коледарске ватре прославили Бадњак. А певане су и, како се истиче, „најлепше македонске еротске песме" - „Пали оган греј се, гледај П..ка смеј се, дур-дур стар К.р, стара П...а - јарабичка, младо П.че – јеребиче, ооооо Коледе..." Најхрабрији су казивали и еротске вицеве. И, уз коледарски ватромет певали и најпопуларнију коледарску песму - „Јанко петел јаваше", К...т му се маваше, три жени го гледаа гологлави бегаа, за П..чка се фаћаа, од земја се траћаа." То је, кажу, традиција још од првог македонског народног учитеља Јордана Хаџи Константинова Џина, који је о томе писао за Цариградске новине...

Све то је у ноћи „ослобађања од срама", како објашњавају хроничари и етнопублицисти, знатно прихваћеније од потиснутих, готово срамежљивих савета тихих богослова да би празник Христовог рођења требало дочекати у добрим мислима, чисте душе, у молитвама, праштању. Скромно, у јавности једва доступно, богослови подсећају да коледарске песме немају буквално никакве везе са божићним празницима и да би прикладно штиво требало потражити у Јеванђељу. Зашто свештеници „на терену", и крај пијаних верника око „великих коледарских ватри", не показују заблуделима – прави пут? Да ли само зато што се ту и затвара зачарани круг по оној „кад су паре у питању сви су исте вере"?

Н.Р.