Чекајући „Сирму“, јер његова следећа књига носи назив „И ја сам Сирма“ (мислећи на легендарну хероину, која је била мијачки жена хајдук), а која светлост дана традиционално треба да угледа ове јесени, са Ѕофом смо причали о бизнису, литератури, Скопљу, „овим“ временима, „оним“ временима..., а највише о животу. Доброј прођи његових књига код публике, његовим музама у литератури, као и шарму ове паклено лепе ветрометине, која нам као сидро не дозвољава да одемо од ње... 

И, опет ће, на тој промоцији, негде на јесен, направити највећу журку у граду, где ће се, као на ходочашћу, сјатити чудо читалачке публике, жељне понеког словца више.
Несумљиво је, попут Капора, тог шеретског мајстора џинс прозе, Ѕоф изградио (за македонски језик) себи својствени стил, па на лак начин у ствари само каже оно што ми мислимо. А опет пази, да то није просто, већ лепа, питка књижевност, наша, насушна, прекопотребна... Оличење времена у коме живимо.
У чему је, што би рекао Ђибони, “тајна вештина” овог необичног писца и човека?

Постоји ли рецепт за успех, како у књижевности тако и у послу? Ово Вас намерно питам, јер све што сте радили у животу, није било лишено ловорика. Кад сте правили новине, биле су најчитаније, када сте смишљали квиз – био је најгледанији, а сада, када пишете књиге, резултат је исти... Само се форма променила.

- Хвала на лепим речима. Одговор на ово питање је једноставан, само пет процената у животу је таленат, а све остало је рад, упорност и улагање у себе. Сваки тренутак треба да искористимо да прочитамо и научимо нешто ново. Мој мото је да 40-годишњак никада не може бити паметнији од 80-годишњака. Нема младих мудраца на свету. Али поред свега овога, човек треба да има времена и за себе. То није себичност, то је једноставно време да упознате себе.

Између носталгије и „скопског дијалекта“, којим су писане Ваше књиге, преплиће се лична прича која је за многе повратак у „бољу прошлост“. Шта смо згрешили Господу, да живимо у најружнијим временима? Мислите ли да смо могли боље, или је, ипак, све ствар перцепције? 

- Данашња времена су много боља од „наших“. Моје три жеље када сам имао 25 година биле су: да имам минијатурни црно-бели телевизор у спаваћој соби, да се обријем топлом водом и да скинем најлон са новог „стојадина“. На први рођендан мог сина, за пиће се служио само сок на растварање. Данас је све ово смешно. Данас, да бисте добили било какву информацију, потребан вам је само један клик, док сте раније морали да прочитате пола енциклопедије. Разлика и разлог наше садашње несреће је декаденција, брза друштвена транзиција за коју нас Тито и друштво нису на време припремили, девастиране моралне вредности и као највећи чинитељ - ДКВ. Добро кућно васпитање. Данас младе људе делим на оне са и без ДКВ-а. У својим књигама покушавам, кроз емоцију коју већина нас има у неком латентном и успаваном стању, да охрабрим сваког од нас да постане бољи човек.

Спустимо се на локални ниво. Скопље, као Ваша стална инспирација, град коме, како кажете, дугујете много, је град који је у последњих сто година прошао кроз бројне трансформације – од мале варошице на почетку века, преко града који је почео озбиљно да се подиже између два светска рата, а посебно у време градоначелника Јосифа Михаиловића, па период комунизма, социјализма, брутализма... Шта се десило са Градом, са нама, па смо спали на „ову ситуацију“?

- Скопље из дана у дан губи свој урбани дух. Тако је и са Београдом и са Сарајевом. Сваки од ова три града има своје проблеме, али заједнички проблем је примитивни провинцијализам. Ово се не односи на градове у унутрашњости, већ je то стање духа. Као једино решење за спас, видим у некој урбаној „акцији“ где ће сви нормални актери једне културе добити простор за рад са младима. Непосредно или онлајн, шта год. Резултат видим као буђење емпатије, љубави, бриге за животну средину и начин васпитања нерођене деце. Ово може звучати утопијски, али је потребан дуг процес да се уклони фелер. 20, 30, 50 година.

Шта бисте прво показали госту из иностранства, који први пут долази у Скопље, у граду у којем живите?

- Радим у фирми у коју долази много странаца. Већ знам све њихове реакције. Ишао бих овим редом: храна, вино, јело, ракија, храна, Александар Велики, храна, посластичарница „Ригара“, Матка...

Последње четири Ваше књиге које су постале бестселери (иако ни претходне „Тибам штркот” и „Некада негде” успех није заобишао, напротив) – „Тито, мој претпоследњи херој”, „Торонто експрес”, „Џабе живиш у Скопљу“ и „Цепај, сине“ стилски се разликују, посебно последња која је речник/тумач. Све оне, као целина, формирају вас као личност. И, као што сте записали – више о њима мислите док их стварате, него што их пишете. Међутим, која је од њих највише Ѕоф? На коју сте најпоноснији?

- Све моје књиге су својеврсни хибриди. Нису то ни романи, ни приповетке, ни афоризми, ни драме. „Тито“ ће те убити емоцијама, „Торонто“ ће ти одувати крхку балканску душу, „Скопље“ ће те вратити у младост, а „Цепај, сине“ ће те натерати да умреш од смеха. Истовремено, ова последња сам углавном ја. То је моја емоција, мој хумор, овде имам и једну необичну белешку за аутора исписану на чак 11 страница.

Иако су ваше приче локалне, скопске, македонске, многи их сматрају зрелим за превод и објављивање. Планира ли се бар активирање личне „српске везе“ за реализацију такве прилике?

- Ова жеља је високо на мојој листи. „Торонто експрес” и „Цепај, сине” су универзалне балканске приче, које уз врло мало адаптација могу бити бестселери у суседним земљама. Ипак, чекам да издавач учини први корак. И није без везе то што једна моја књига каже „…јер Срби и Македонци имају најбољи хумор на свету“.

О чему ће бити Ваша следећа прича? Има ли наговештаја да ћемо на јесен имати Вашу нову књигу?

- Имамо неписани договор са издавачем да ћемо сваке јесени издавати нову књигу и да сав приход од продаје иде у добротворне сврхе. Тако је већ четири године и нема разлога да се не настави. Имају ме као најпродаванијег аутора у последње четири године, а ја имам најбољег издавача у Македонији. 

Ове јесени догодиће се земљотрес на македонском књижевном небу. Долази нешто што би требало да буде „Лектира, историјска читанка и Оче наш за сваког Македонца“. Другим речима, вратиће се на велика врата многи наши хероји, као и неправедно осуђени антихероји, који би требало да буду нови узори наше младости.

У Вашој прози, писаној лако, фајтерски, налазим елементе који су садржани и у делима Моме Капора. Па, ипак, ко су вам били узори у књижевности? Коме сте „скидали капу“?

- Као да сте ме ухватили одакле преписујем. (смех) Тачно је да сам одрастао и да су ме очарали Момо Капор и Душко Радовић и они су моје књижевне музе. Овде бих додао и Ведрану Рудан, као мајстора кратке форме. За моја прозна дела сви кажу да су пристојне књиге настале зиповањем хиљада страница.

Пред крај – као успешна особа, посебно у пословном сегменту, који никада не мирује, провели сте део живота радећи далеко од Македоније, али сте се вратили кући? Испада да нема ништа бољег од овог овде?

- Ово „буре барута“ је најбоље место на планети Земљи, под условом да не гледате вести и да се крећете у свом микро-космосу, где се сви радују успеху других људи.

Иван Бећковић
Слово, јун-јул 2024