У Занетчиском дому у Куманову одржала се промоција књиге Зорана Тимића Тиме из Београда „Могу ли и ја са вама да разбијем воз“.

Аутор је члан навијачке групе фудбалског клуба Црвена звезда – трибина Север, који у аутобиографској књизи „Могу ли и ја са вама да разбијем воз“ описује све што је доживео током навијачке службе, која је трајала више од четири деценије.

Тимић је на више од 500 страница сакупио историју навијачке групе Делиje, где се у посебним поглављима обрађују делови многих познатих личности из јавног живота тадашње Југославије.

- Речима не могу да опишем срећу што сте ме позвали у Куманово да
промовишем своју књигу и да направим ретроспективу догађаја. Као навијач
и човек заиста сам пун среће што сам овде и што вас видим у оволиком
броју. Захваљујем се свима који сте дошли у оволиком броју, веома сам
узбуђен. Људи постају заборавни, с тога у циљу потпуних сагледавања стања
и свих дешавања настала је ова књига. Ту су детаљи путовања, гостовања,
возом за Загреб, Сплит... аутобусима за Минхен, Бари, Дрезден..., искрено, и
сетно је говорио аутор књиге.

- Један део догађаја неки ће рећи прегломазан је, ја ипак сматрам важним
контекстом времена, људи који нису живели у то доба. И не могу јасно ни да
појме схвате начин живота тога доба. Данас се након утакмице у року од 30
минута све сазна и види. И пароле, и изглед трибине и резултатск,
статистички детаљи. У наше доба морало се чекати недељама, да би се
дошло до фотографија, извештаја у неком од фанзина. Књига је писана 16
година, и моје мишљење се мењало, па тако 2022, жељом вођен да објасним
млађима, под којим условима је звездин север стасавао, развијао се и
формирао. Стотине хиљаде навијача је учествовало у релаизацији књиге,
њиховим причама, животима, можда су неки запостављени, хвала свима који
ми дајете подршку да могу да испричам и кажем како је настао запис и која
је идеја водиља била.

Стара времена, питања, плодна дискусија, размена мишљења, сагледавања
углова једног доба, и овог новог, обележила су синоћну промоцију. Тимић је
јасно ставио до знања да су тадашњи први кораци организованог навијања
били и стихијски и промешани, и да је то било прилично стихијско, да су
данаше генерације мешу њима и ова садашња кумановска једна веома
организована група, можда и најача у Европи.

Било је речи о Mаксимиру, Аркану, Дрездену, Минхену, политичком
опредељењу, учешћу у друштвено политичким збивањима...

- Једно доба без мобилних телефона, без фиксних телфона, када су
информације ишле спорим токовима, начин договарања и окупљања биле су

Нека места и тачке у граду где смо долазили, налазили се и разговарали,
договорали... И видим да нисам узалуд ово радио, да је труд вредан рада.
Теме су важне, можда су понављане, али сва количина информација је
сакупљена и објављена, људи имају осећај за то доба, и зато су и смишљена
питања на промоцијама и то је леп осећај.

Говорио је о емоцији,

- Навијати за Црвену звезду је ствар лепог кућног васпитања. Мој отац је био
просветни радник, господин, права звездашка публика, не оно што сам ја био
послке уз тај ултрас покрет и начлин навијања. Одвео ме је 1973, на уткамицу
против Сутјеске, то је моја прва утакмица, а први дерби 1975. Тима је дао и
похвалу и савет навијачима Звезде из Куманова да наставе да раде, расту и
напредују.