Зашто се ни власници кладионица не усуђују да ставе на тикете потенцијалне кандидате за будућег патријарха и прогнозирају ко је будућа његова светост? Ако су погађали изборе световног вођства у Срба, ако су били сигурни у победу Џоа Бајдена и ако савршено прецизно знају ко ће победити у трећој финској лиги у хокеју, шта их спречава да истакну епископе са највећим шансама за престо Светог Саве и омогуће нешто више себи, а нешто мање верном народу да заради који динар? Газде коцкарница су сујеверни, неће да се коцкају са оним одозго!
Не усуђују се да прогнозирају избор 46. врховног поглавара СПЦ, јер ће се тек трећи пут бирати апостолским жребом, односно Божјом вољом, између три кандидата са највише гласова које добију од чланова Светог архијерејског сабора. Оставши без патријарха Иринеја, који је столовао на трону 10 година, тек када га нема, о његовом легату можемо говорити као о – тријумфу умерености, те ће се, како време пролази, многи са носталгијом сећати његовог разложног држања у такозваним врућим ситуацијама.
Иронија је да је Иринеј, као епископ нишки, словио за потпуног аутсајдера, пре него што је вољом Светог духа, извучен коверат са његовим именом. Онај одозго није се сложио са анализама ових одоздо, да се тада одигравао закулисни супердерби између двојице духовника који су словили као најјачи емитери моћи унутар СПЦ, митрополита Амфилохија и Иринеја бачког. Слично се догодило и када је 1. децембра 1990. године изабран патријарх Павле. Двојица фаворита били су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, али призвани Свети дух указао је на дотадашњег тихог и скромног епископа рашко-призренског који је тек у деветом кругу гласања ушао као трећи, сувишни кандидат. Још за живота, Павле је постао свети, не декретом већ веровањем верујућих и свих осталих!
Дакле, од када је патријарх Герман, у доба комунизма назван црвеним патријархом, променио Устав СПЦ и увео улогу Светог духа као кључног фактора за избор духовног вође у Срба, атеисти ће рећи, класичном коцком, у игри престола је побеђивао човек са најмање шанси или ‒ трећи човек! Шта је планирао патријарх Герман који је водио цркву од 1958. до 1990. године, као човек из шпила карата који су мешали његов земљак Добрица Ћосић, уз посредничку улогу Александра Ранковића? Да је у смутним временима неопходна интересна кохабитација са световним вођством – тако је било од вајкада и тако ће бити на вјеке вјеков ‒ па је Герман, кокетирајући са званичним антихристима, увођењем апостолског жреба, минимизирао утицај политичке моћи на избор патријарха. Не само да је остао једини ранковићевац који није смењен после Брионског пленума, како га је опањкавала кварна чаршија већ је његовим ангажманом и компромисима које је чинио, почела изградња Храма Светог Саве. Жребом за избор патријарха, избегнути су приговори типа „Ранковић”.
Није ли, уосталом, патријарх Иринеј изабран у доба власти Бориса Тадића да би му опозиционо настројена јавност, ономад владајућа гарнитура, до смрти спочитавала да је Вучићев патријарх. Тек после смрти митрополита Амфилохија, коначно је постало нешто јасније да је у Амфилохијевом наводном сукобу са Вучићем и Ришељеом СПЦ, Иринејом бачким, свако играо своју улогу: Иринеј од Бачке и Амфилохије, најдража духовна деца Јустина Поповића, различити по темпераменту, први као човек из сенке, а други као мегафон са ореолом мудраца, плели су мрежу утицаја чији је циљ био опстанак цркве у Црној Гори и расејању. О Косову је излишно и говорити. За такву мисију неопходна је помоћ државе, односно световне цркве, коју оличава Александар Вучић. Иринеј бачки је после одласка патријарха Иринеја и Амфилохија, остао најутицајнији и парадоксално, најусамљенији у својој моћи унутар цркве, али је Свети дух пре деценију заобишао и њега и Амфилохија. Тада није погрешио.
Назива ли неко патријарха Павла Слобиним, Коштуничиним, Ђинђићевим, Коштуничиним или Тадићевим патријархом, а патријарха Иринеја делимично Тадићевим и апсолутно Вучићевим? Наравно да би се тешко ко усудио да и помисли на то. У том неразумевању позиције СПЦ и његове светости, ма ко он био, по српској таутологији, следи погрешна премиса да ће тај постати или члан главног одбора напредњака или опозициони лидер.
Позиција владике Григорија је илустративна: наступивши отворено као критичар Вучићевог режима и изокола најављујући могућност да скине мантију и обуче „Армани” ‒ узгред, добро му стоји ‒ и постане председнички кандидат, прерано је отворио карте, умањивши себи шансе и за једну и за другу позицију. И још га је на све то француски портал „Курије де Балкан” пре неки дан назвао „православним Џорџем Клунијем”. Такво естетско поређење тешко да ће остале епископе убедити да гласају за православног Џорџа. Титулу српског Клунија већ носи Борис Тадић, а кум му је био Силвио Берлускони.
Али како је Григорије мудар човек, а још из студентских протеста деведесетих има организационо искуство, сарађивао је са Драганом Ђиласом, право питање је зашто је заиграо отворени покер? Можда је то део игре у којој је Григорије заиста врхунски глумац. Можда СПЦ жели да покаже да духовна власт има чак и кандидата за лидера световне опозиције, када га ови одоздо, дакле земаљски, тако тешко и дуго проналазе! Истовремено и они и Григорије знају да ће секуларна држава тешко прихватити бившег владику у председничкој трци, па чак и да којим случајем, такав личи на Бату Живојиновића.
Ко ће, дакле, бити следећа његова светост, питају се и странци, и верујући, и они који спуштају поглед на своје ципеле, чим прођу поред цркве. Имамо среће, Свевишњи не греши!
Александар Апостоловски (Политика)
