Милош Обреновић био је владар Србије, а оба његова портрета су изузетно значајна. Срамота је да од 1895, односно 1903. године још ниједан музеалац, нити историчар уметности, ни историчар није одгонетнуо тајну настанка ових слика, њихове ауторе и време настанка
(Срђан Печеничић)
Завршио сам рукопис књиге „Кнез Милош (1783–1860) – ”. Издавач је тражио да књигу оплеменимо са више добрих илустрација. Од свих установа које чувају артефакте ове врсте (Историјски музеј Србије, Музеј града Београда, Музеј Рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, Архив Србије и да их више не наводим), изашли су ми у сусрет и доставили све што сам од њих тражио. То исто урадио је и Народни музеј Србије, изузимајући податке о двема кнежевим сликама.
О којим сликама је реч?
Сачувано је много кнежевих портрета (Ђурковић, Кнежевић, Граденауер, Дафингер…) као и литографија (Јовановић и други). У нашим музејима има контрафа из 19. века чији су аутори непознати и чије време настанка је непознато. То је случај и с двема поменутим сликама. Једна од њих је изложена у Музеју Вука и Доситеја и представља Обреновићев портрет у целини. Од више кнежевих слика целе фигуре, ово је једини сачувани примерак (не узимајући у обзир неке цртеже Анастаса Јовановића). Друга његова одлика јесте гардероба, пре свега бечке панталоне и ципеле, што говори да је настао после друге половине 1841, а пре 1848. године. Портрет је поклон из 1895. године, заведен под инв. бр. 2119, а данас под инв. бр. 1083. Према подацима Народног музеја аутор је непознат.
Други портрет је трочетвртински и представља кнеза из времена његове друге владавине (1859–1860). Портрет је познат по томе што се на Обреновићевим грудима налази шест ордена (два руска: Свете Ане и Белог орла с плавом лентом; два турска: Нишан-и Ифтихар и Тасвири-и Хумајун; аустријски орден Гвоздене круне и грчни Светог Спаситеља. Последњи орден, Белог орла, кнез је добио 14. марта 1859. године, што указује да је слика настала после тог дана. У Народном музеју води се као рад Морица Дафингера, што је нетачно јер је сликар умро 1849. године, а понекад и као дело непознатог аутора. У музеј је портрет стигао као поклон 1903. године и први инв. бр. је – 751, а данашњи 907.
Владимир Стојанчевић је у књизи „Милош Обреновић и његово доба”, Београд 1966, објавио кнежев портрет са шест ордена и легендом: „Јохан Бес, Кнез Милош Обреновић педесетих година деветнаестог века. Уље, копија по оригиналу А. Ензлеа”. Ове податке Стојанчевић је могао добити само од музеалаца Народног музеја. Иако је временска одредница нетачна, два податка су врло битна: да је кнежев портрет радио Антон Ајзнл, а да га је копирао Јохан Бес. Ајнзл је сликао кнеза за потребе владара, а Бес је копирао његов рад за потребе Анастаса Јовановића, према тврдњи сликара Стеве Тодоровића.
Како је могуће да је Стојанчевић могао да добије податке које сам навео, а ја на то немам право? Мој захтев неким радницима музеја, потом и директорици музеја, упућен је још пре шест месеци. Послати су ми мејлом подаци из инвентарних књига из 1950, а не из 1895. и 1903! Понудио сам се да сам прегледам тражене књиге, али ми је речено да не могу да уђем у музеј због короне.
Покушао сам на посредан начин да сазнам и утврдим ко је аутор ових слика, па сам се обратио колегиници која користи Хумболтову стипендију у Бечу. Она је писала својој колегиници у Универзитетској библиотеци и добила податак да је о Антону Ајнзлу рађена на Универзитету у Бечу докторска дисертација, која је објављена, у скраћеном издању, у једном часопису. За шест дана стигла ми је из Беча у Раљу, где боравим у доба короне, дисертација о Ајнзлу у електронској форми. Дисертацију из Беча добио сам за шест дана, два инвентарна броја из Народног музеја још нисам добио, а прошло је пуних шесет месеци откако сам их први пут затражио. Дисертацију сам послао, са свом преписком, директорици Народног музеја, да је уверим како се ради у престоници Аустрије.
Антон Ајнзл је сликар хабзбуршког двора и велика је част ако је урадио портрет кнеза Милоша са шест ордена. Та контрафа била је резиденцијални портрет који се, највероватније, чувао на двору кнеза Милоша, кнеза Михаила, краља Милана и краља Александра. Веома је битно да ли је предат 1903. године Народном музеју пре или после мајског преврата. Ако је после, сигурно је да је био резиденцијални портрет и да га је нечија добра рука скинула с Конака и сачувала тиме што га је предала музеју.
Милош Обреновић био је владар Србије, а оба његова портрета су изузетно значајна. Срамота је да од 1895, односно 1903. године још ниједан музеалац, нити историчар уметности, ни историчар није одгонетнуо тајну настанка ових слика, њихове ауторе и време настанка. Зато постављам питање свим надлежним установама и лицима, где се налазе инвентарне књиге Народног музеја из 1895. и 1903. године?
Радош Љушић (Политика)
Професор универзитета у пензији
