ПИШЕ:

ДР ЈАСМИНА С. ЋИРИЋ

доцент Филолошkо –уметничkог фаkултета Универзитета у Крагујевцу

У августу 2021. године навршило се двадесет година од када се догодио тзв. ,,зачарани круг“ насиља у Скопској Црној Гори. Реч је о сукобима које су изазвале албанске паравојне јединице у којима су поред становништва, страдали и културно-историјски споменици од изузетног значаја. Љуботен је место где је  средином августа 2001. камион македонске армије на путу Љубанци – Љуботен налетео на мину. Страдало је осам резервиста. Сви су били из Скопља. Албански терористи су наредног дана почели са масовним паљењем кућа Македонаца у селу Љуботен, као и у околини Kуманова, Тетова, Челопека. Погинуло је и десет Албанаца, припадника терористичких јединица. Случај Љуботен нашао се и на листи случајева разматраних и на Хашком трибуналу. Због немира у Љуботену и околини, Љубе Бошкоски, некадашњи министар унутрашњих послова уједно члан македонске странке ВМРО-ДПМНЕ, окривљен је да је имао команду над полицијским снагама које су починиле кривична дела за време напада на село Љуботен, током сукоба снага сигурности и албанских екстремиста 2001. Током тог напада запаљено је најмање 14 стамбених објеката, а више од 100 Албанаца је притворено.

Живот је стао, док је православни живаљ био у потпуној блокади, маргинализован правосудно. У оквирима Хашког трибунала страдања православног становништва, као и културне баштине Скопске Црне Горе нису ни речју поменута. Случај је хтео да су конфликти у Љуботену обновљени и пре четири године  када је у порти цркве Светог Николе оскрнављено гробље. Том приликом је уништено више од 30 православних гробова. Починилац овог злочина никада није пронађен, није окривљен. То је догађај који је само додатно утицао на већ осетљиве међунационалне и међуверске односе житеља Љуботена и Скопске Црне Горе.

Са аспекта правосуђа прескочена је околност да су  приликом поменутог обрачуна  2001. почињена кривична дела, међу којима су и оштећења средњовековног храма који је од стране Министарства културе Републике Северне Македоније уписан на листу културних добара. Занимљиво је да данас у селу Љуботен живи око педесет православаца (Македонаца и Срба) који се недељом и празницима окупљају у цркви, у тишини, ненаметљиво. Након догађаја у августу 2001. године, деца из православних породица почела су похађати школу у оближњем селу Љубанци, док албански житељи похађају наставу у школи у Љуботену. Одвојен је у потпуности и здравствени систем, а сасвим интересантно, житељи користе и различите путеве не би ли дошли из центра села до Скопља. Док Албанци путују преко Љуботенског Пута који води до насеља Бутел према Скопљу, православци користе пут преко села Љубанци па одатле долазе до Скопља.

Аутор ових редова имала је прилике да користи оба пута. Први пут као водич стручне екскурзије у октобру 2012. године када је и сама доживела странпутице путовања Љуботенским путем,  кроз албански део села. Други пут 2020. године са сарадницима Српског културно-информативног центра СПОНА, кровне институције за културу Срба у Републици Северној Македонији.

„Са места на коме је црква, пуца широки хоризонт на све стране.“

Да би историчар уметности посетио и фотографисао цркву у Љуботену неопходно је поседовати све дозволе за рад, издате пре свега од Министарства за културу Републике Северне Македоније, Националне установе – Kонзерваторски центар Скопје и Македонске Православне Цркве.

Будући да је реч о баштини од изузетног значаја, баштини целог човечанства, двадесет година након немилих дешавања у овом старом селу у Скопској Црној Гори, повод је да се подсетимо цркве Светог Николе, задужбине властелинке Данице. Црква коју помињемо, вредно је дело српске властеоске архитектуре прве половине XIV века.

Црква је из времена краља Душана. Занимљиво је да је изграђена читаву деценију пре цркве Богородице Црногорске – Матеич – и да иако немала димензијама, не само да је сведок бурних догађаја међу српском властелом, већ представља изузетно важно место меморије везане за почетке владавине краља, потом цара Душана.

Будући да је на надвратнику портала сачуван натпис, поуздано знамо да је црква подигнута 1336/1337. године. Текст натписа у преводу на савремени српски језик гласи: ”Сазида се овај божанствени храм светог великог оца Николе, подвигом и трудом госпође Данице у дане Стефана краља Душана, а држаше син старији Бојко Матку, а други син Звечан са Ситницом у лето 6845“.  По данашњем рачунању времена, то значи да је натпис на порталу изведен између 1. септембра 1336. и 31. августа 1337. У натпису се уз помен краља Душана, помиње угледна госпођа Даница као и њени синови Бојко (господар Матке ) и Дмитар господар Звечана и Ситнице.

На унутрашњој страни надвратника, у вертикалној оси са сегментом ктиторског натписа где се помиње град ,,Звечан“ налази се крстолики монограм Дмитар. Брижљиво промишљање положаја монограма могуће је уочити тек када се посматрач удаљи довољно од портала, али тако да визуелно уочава, не само да је монограм тенденциозно исклесан тако да се беспрекорно поклапа са почетком првог слова града Звечана, већ је упадљиво да се уочавањем монограма истовремено са лакоћом види северни зид храма на којем је приказан Стефан Урош IV као млади краљ.

Иако нема довољно сачуваних података о храму у периоду турске владавине, јасно је да је црква рано напуштена, што је узроковало знатна оштећења, посебно недостатак крова и куполе, што су забележили и први истраживачи српских старина. Тако је архитекта Жарко Татић међу првима објавио изузетно брижљиво написану архитектонску студију о цркви у Љуботену у ,,Гласнику Скопског научног друштва“. Тада је објавио и један од можда најлепших описа љуботенског храма: „Стоји данас усамљена и оронула на једноме ћувику, удаљена неколико минута ходом од села. Са места на коме је црква, пуца широки хоризонт на све стране: под ногама је пространа равница скопска, избраздана обрађеним имањима, заокружена високим планинама, којима доминира Шар –Планина са својим врхом и гребенима у вечитом снегу; позади пак, блиски врхови Скопске Црне Горе чине овој цркви пријатно и сигурно залеђе. Kолико је овај положај биран са пуно смисла, просудиће се тек када се уочи, да збиља у овој околини и нема, ни близу, места, које би имало ма и сличну ширину видика. И Љуботен нам је, на жалост, један од драгоцених споменика старе српске архитектуре, који ће нам, можда, у најскоријем времену, пасти у заборав.“

Татићев опис подсећа нас истовремено и на чињеницу да се у средњовековној Србији промишљено бирала локација храма. О првобитном идентитету Љуботена говори и чињеница да је јужни атар села почетком XIX века опустео. Старе породице су биле приморане на исељавање, док су се у празна домаћинства населили Арбанаси. Тада је пострадала и црква која је без крова дочекала почетак XX века.

Нестручна рестаурација која је спроведена 1928. године уистину је била таква да је купола обновљена неадекватно. Тада су неповратно изгубљени и фрагменти фресака насликаних у куполи, које се помињу у једној белешци архитекте Ђурђа Бошковића.

На два угла су уграђени крупни блокови камена. Од њихове горње ивице почиње ритмичко слагање слојева од камена и опеке. Занимљиво је да за зидање доње зоне љуботенске цркве на бочним зидовима није коришћен само обичан пешчар већ су неретко уграђиване сполије. Исто је и на прагу пред порталом храма, као и одвојеној конструкцији звоника југозападно од цркве. На поменутим античким римским сполијама још увек је могуће видети обрисе латиничних слова урезиваних у стилу цапиталис рустица. Једна сполија је на особитом месту, у средишњем делу северног зида, где је у ентеријеру храма насликан Kраљ Душан. По свим приликама реч је о промишљеном конциповању и усаглашавању места сликања краља и постављања символа античке културе као носиоца меморије на тековине римског, потом и претензије на управљање ромејским Царством.

Уз краља Душана приказана је краљица Јелена, као и њихов син Урош V. Ово је, узгред, једна од првих представа краља Душана која је инкорпорирана у композицију Моление (Деизис), будући да су до младог Уроша насликани Свети Јован Kрститељ и Христос. Сигнирани су српскословенским као и у остатку храма, док су у централном делу олтара коришћени грчки натписи.

,,Нема лепшег места од Љуботена“

Да су натписи управо од прворазредног значаја у љуботенском храму подсећа нас поменути монограм на потрбушју архитрава потрала „Дмитар“.  Kако је то уочио Иван М. Ђорђевић, монограм Дмитар дуго је остао непротумачен, тако да је име управника Звечана остало незапажено. У Звечану је у јесен 1331. окончао живот краљ Стефан Дечански. Први сукоб између Стефана Дечанског и његовог сина Душана избио је у јануару, док је помирење уследило у априлу исте године. Међутим, нови сукоб између њих догодио се већ у августу да би у среду врло вероватно 28. августа Стефан Дечански био заробљен, а 8. септембра Стефан Душан био крунисан за краља. 11. новембра 1331.године Стефан Дечански се упокојио управо у Звечану. Занимљиво је да византијски хроничар Нићифор Григора одговорност за смрт Дечанског пребацује на српску властелу. Григора каже да је ,,Сина то нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одметнуо и устао на оца“. Григора је дакле потврдио да су великаши тајно посећивали Душана и подстицали га на рат против оца. Он каже ,,Мало по мало, сви су прешли на његову страну, цео изабрани део војске и без муке ухвативши оца изручише га сину у узама. Затим су га ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва, јер се бојао да и њега самога не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља су удавили у тамници.“

Монограм Дмитар у Љуботену отелотворење је снажног символа и меморије на поделу српске властеле, на важне протагонисте унутрашње поделе друштва, на оне који су стали уз краља Стефана Дечанског и оне који су стали уз младог Душана. Сâм Дмитар, син госпође Данице био је управник града Звечана који се помиње у натпису на порталу. Госпођа Даница отуда подиже задужбину у залог за спасење душе њеног сина Дмитра, који је по свим приликама био најдиректније учесник у горепоменутим дешавањима. Чињеница да је краљ Душан приказан на северном зиду храма тако да његова фигура делује монументално, предимензионирано у односу на остале светитељске фигуре, као и чињеница да је краљ приказан управо на месту где је постављена античка сполија, указује на подршку властеоске породице доласку на власт младог краља.

Скривени записи и натписи, као потврде српског ентитета и идентитета, настајали су и касније у Љуботену. Овом приликом ваља поменути натпис који је урезан тј. угребан у фреску где је првобитно било сликано тамно плавом бојом. Реч је о натпису који помиње посету извесног јеромонаха Арсенија Дечанца 1849. године.  Нека нас не чуди чињеница да је јеромонах из Дечана посетио Љуботен, јер географски их дели око пет сати хода.

Ове речи Ивана Јастребова подсећају истовремено и на важност његових података у наведеној студији. Говорећи о становништву показао је да су на Шар планини Срби прошли кроз процес насилне албанизације. Отуда, постаје јасно зашто се на почетку поменути атар села Љуботена где данас живе Албанци некада називао Србинци и зашто је данас нејасно како је могуће да је најлепши и најнасељенији део села усмерен управо према храму.  Остало становништво које живи са друге, северне стране, обележава крсну славу (Пренос моштију Светог Николе, Сабор Светог Арханђела Михаила, Пренос моштију Светог Ђорђа – Ђурђиц).

У Љуботену је каменом, опеком, фрескама, натписима утемељено српско постојање. Стара Србија и Љуботен у њој, средишња је историјска област српског постојања упркос свим геополитичким околностима нашег доба. Данас у Љуботену једино натпис у којем се помиње краљ Душан и дискретни обриси његовог портрета бледи су трагови српског културног идентитета којем прети коначно затирање. Чини се да велики део Срба, као припадника данас гоњене Цркве, изгледа није ни свестан своје изгубљене баштине, нити се довољно чини да се свету представи страдање српске баштине у Скопској Црној Гори.