Промоција књиге кратких прича Љубице Кубуре, „Београдски акварел“ биће одржана вечерас (понедељак 23. јануара) у Скопљу, у просторијама СПОНЕ, ул. Ћирила и Методија 30, са почетком у 19 часова.
Друго издање књиге садржи тридесет кратких прича, фрагментарних исечака људских судбина, тренуци истргнути из живота појединца, „забележени тим нашим подмуклим осећањем: тугом“.
Велики избор ликова, од тинејџера који први пут упознају осећај љубави, људи у средњим годинама на важним животним прекретницама, људским судбинама које су пред нашим очима гасе, приче испричане из угла мушкарца, али и из угла дечака, жене, али и девојке.
Недавно, у разговору за портал СПОНЕ, Љубица је причала о пориву писања…
Није постојала смислена намера да напишем тематску збирку. Приче сам писала годинама, потом их на наговор пријатеља скупила на једном месту и затим схватила да сам, потпуно несвесно, више од деценије писала о Београду, том острву бегунаца из завичаја, који је небројено пута бомбардован и освајан, али на чијем пепелу је увек ницао нови и препорођени живот.
Део живота Љубица Кубура је провела у Скопљу, па ће вечерашња промоција бити леп повратак граду на Вардару…
Крај Вардара сам писала неке од својих прича које су објављене у овој збирци, и то на хартији, јер тих дана нисам имала компјутер. Не осећам страх и трему, које бих засигурно имала, када бих промоцију одржавала у неком посве новом граду, међу непознатим људима. Напротив, делује ми као да се враћам кући…
Све ће Скопље разумети, јер оно као и Београд, сузама верује, а пороке ваљда подразумева, јер је овај наш простор препун догађаја које је најбезболније посматрати кроз измаглицу дуванског дима…
Пеца Поповић, новинар, рок критичар и публициста о књизи Београдски акварел пише:
Збирка „Београдски акварел” Љубице Кубуре је колаж бајки. Има у њима
непоражени шарм и ширинe духа, које баштине чувари несрушених зидина.
Тако сакупљене те приче чине овај град посебнијим, топлијим и нежнијим него што је данас. Јер женски акварел никад није од мермера, камена и гвожђа. Љубица пише на начин који је некада био уобичајен, дивио се улицама, кејевима, призорима и облацима “лепих жена које пролазе кроз град”: Беба Лончар, Оливера Катарина, Никица Мариновић, Љубица Оташевић, Милена Дравић, Миља Вујановић, Неда Арнерић, Лола Новаковић, Вера Чукић, Весна Вуловић, Биљана Ристић, Ана Лековић, Маја де Радо, Маргита Стефановић, Тања Бошковић, Соња Савић…
Оне пролазе, а разговори престају, време губи смисао и сунце никад не залази. Госпођица Кубура је у праву кад каже да „успомене лоше иду уз Џонија Штулића“, али ако се одрекнемо успомена, акварелних и поучних прича, онда нам остаје – шта?
Љубица Кубура је рођена 29. јануара 1988. године у Београду, где тренутно живи и ради. Пише колумне за неколико портала у Србији. Никада не доврши кафу до краја. Увек хода у једној неисправној ципели. За њу савршен живот значи шетњу по брдима, испијање вина и вођење разговора о поенти живота.
Са 12 година била је принуђена да чита Достојевског. Од њега је тада одустала и определила се за Чехова. Сада је за обоје.
Видимо се вечерас, на промоцији!
