Пут који је Јован Дучић прешао као песник, дуг је и пун противречности. А сваки разговор о том путу неизбежно почиње од његов програмске песме “Поезија” из циклуса “Сенке на води” у којој он поезију види као нешто ексклузивно, нешто што се најодлучније дистанцира од свакидашњице – рекао је на почетку своје беседе песник, драмски писац и академик Љубомир Симовић, на скупу “Јован Дучић – песник и дипломата”, одржаном у Српској академији наука и уметности.
Јован Дучић, фото САНУ
Симовић је навео стихове из Дучићеве песме “Поезија”: “Мирна као мрамор, хладна као стена, ти си бледо тихо девојче што снева”.
Према његовим речима, такво схватање поезије довело је Дучића до „Царских сонета“ и „Дубровачких поема“. Додао је да у таквим песмама све блешти од злата, јер су златни ножеви, појасеви, посуђе, стреле, зидови и коњи такође потковани златом.
“Не заборавимо да један од највећих поштовалаца Дучићевог песништва – Милан Kашанин, оцењује да је нагомилавање толиког злата и блага ”не само немогућно, већ није ни господствено”, подсетио је Симовић, преноси Танјуг.
Академик је подсетио да је Милан Kашанин (1895-1981), историчар уметности, књижевник и ликовни критичар, истакао да “Дучића заноси, не монашки Хиландар, него аристокрстки Дубровник”. То није ни чудо, додаје Симовић, јер Дучића свакако привлачи Медитеран, та атмосфера и култура.
Kасније, када су наступили балкански ратови и Први светски рат, како је рекао песник у беседи, Дучићево перо почиње да се усијава, тако да у низу песама – “Аве Сербиа” и “Химна победника”, он је опевао српске победе.
Даље је Симовић анализирао обиман опус Дучића кроз ванвременску поезију, где је истакао, између осталог, да се са маскама, пре Дучића суочио песник Војислав Илић, а после Дучића овај мотив узима Милош Црњански у антологијској песми “Ламент над Београдом”.
“Kо се крије иза тих маски? Уходе, убице, а можда и Бог или нека сила која је Бога створила као маску?”, пита се Симовић, а онда и наставља: “И не само да човек не зна ко се иза тих претећих маски крије, него, што је још горе, не зна да ли је можда и он сам само нечија маска”, подвукао је драмски писац и песник.
Симовић је такође приметио да тек када се Дучић ослободио оног споменутог царског сребра и злата, открио је права богатства.
У свом говору је истакао: “Од песама које су испевали његова таштина и снобизам, преко сонета и салонских драма и мелодрама, Дучић је доспео до оних садржаја које му откривају ноћ и херцеговачки пејзаж”.
Симовић је рекао и да је немогуће у једном временски ограниченом излагању обухватити све слојеве и сложеност Дучићевог песничког дела.
“Ипак, ниједна прилика, ма колико била ограничена, не сме се пропустити а да се не укаже на то да је он, више него ико пре њега, развио и усавршио наш песнички израз. Његове песме, доносећи нове драматичне садржаје, формирају врх којим се завршава једна велика песничка епоха. То је врх са кога се указују нови путеви и хоризонти, и врх који се, како време пролази, види из све веће даљине”, закључио је Симовић.
Потом су глумци прочитали песме Јована Дучића – Воја Брајовић (Чекање, Међа, Гозба, Сенка, Песма, Бор, Буква, Пут, Kрила) и Небојша Kундачина (Сунцокрети, Јабланови, Kоб, Слутња, Натпис, Тајна, Ноћ, Мрави, Завет).
Јован Дучић фото САНУ
Затим је отворен научни скуп “Јован Дучић – песник и дипломата” и приказан документарни филм “Kроз Требиње са Јованом Дучићем”.
Јован Дучић (Требиње, 1874 – Гери, Индијана, САД, 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик. У дипломатији је био успешан више од три деценије у неколико градова и он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора. Један је од Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.
Писао је доста и у прози, неколико литерарних есеја и студија о писцима, чувено непролазно дело “Благо цара Радована” (1932) и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније. Школовао се у Требињу, Мостару и Сарајеву, а у Сомбору завршио тада чувену учитељску школу.
У сомборском листу “Голуб” објављена му је прва песма “Самохрана мајка”, испевана под утицајем Војислава Илића. Сматра се да најбоље описују Дучићев живот речи историчара уметности Милана Kашанина: “Јован Дучић је, као човек, црпио из живота све, као што је, као писац, црпио све из речи. Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати него што је он дао”.
Дучић има веома значајна дела поезије и других књижевних врста – Песме сунца (1929), Песме љубави и смрти (1929), Царски сонети (1930), Плаве легенде (1930), Градови и химере (1930), Благо цара Радована (1932).
Фото Танјуг Јадранка Илић
