На данашњи дан, 8. јула 1875. рођен је велики хуманиста и пријатељ српског народа Рудолф Арчибалд Рајс. У то име, да прозборим коју…
Све је повезано. Док греје живо Рајсово срце, Хандкеов мутни осмех, док Арново корито поји српске метохе – морамо схватити да су „све љубави у вези“ и да заиста нема живота без веза. Јер,
само снажан човек нежношћу душу може да усмери ка једној не-својој земљи, а духом да је прошири на сва места.
[…]
Пореклом Немац, а држављанин Швајцарске, са двадесет и две године доктор хемије, криминолог и публициста, научник и универзитетски професор, који је живео од 1875. до 1929. а који се 1914. на позив ондашње српске владе обрео у Србији као истражитељ аустроугарских, бугарских и немачких злочина над цивилним становништвом. Након Немачке и Швајцарске пригрлио је Србију као једину домовину. У Мачви и Подрињу прошао са Србима Солунски фронт и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд. Са најопаснијих места извештавао о масовним ратним злочинима над српским живљем… Подизао свест о кршењу међународног права и помагао српске избеглице, збрињавао српску ратну сирочад. Са њим је пробијена информативна блокада Србије и омогућен продор истине о страдању једног народа. Отуда се млади Рајс нашао као члан делегације ондашње југословенске владе на мировној конференцији у Паризу, да би и после рата наставио рад у Министарству иностраних послова Краљевине СХС, у Одсеку за документацију ратних злочина и у Министарству полиције где је руководио полицијском школом. Али ни то све није било довољно да добије пасош Краљевине СХС.
Разочаран и у сукобу са тадашњом владом Николе Пашића, Рајс се повукао са свих функција остајући само хонорарни сарадник Народне банке Краљевине СХС у сектору за фалсификовање новчаница. Баш тих година писао је свој „политички тестамент“ књижицу „Чујте, Срби!“, која је, по његовој жељи објављена постхумно.
А смрт његова… Она је тек једна посебна историја… Дошла је након једне свађе с негдашњим министром Капетановићем (познатим што је избегао војну обавезу тако што се за време Великог рата склонио са породицом од опасности) о чему је писао Рајсов савременик, француски сликар Марсел Амиге у књизи “Сам у правцу Азије”. Предмет препирке је, према сведочењу овог, био пут који води до „Доброг поља“ где је живео Рајс, а који је забрањен за тешка возила каквим је Капетановић хтео да прође како би избегао трошарину, при чему се, вероватно, недолично понео према Рајсу, након чега је увређен и гневан, Рајс пао без свести на ивици пута… Имао је тада 54 године.
Срце Рајсово – „срчани племић“ преживело је Кајмакчалан, али не и ову увреду… Рат је био величанствен, страдање и жртвовање из епских висина стропоштало се нагло у један мирнодопски живот, како би рекао Црњански, „пун гада“: жртве рата брзо су заборављене, култ хероизма повлачио се пред политиканством, а поратни живот бивао лежеран и баналан. Лакше је било погинути у рату него живети у миру који вређа жртве рата, хероје битака, несанице и ране… Самим тим, било је лакше и безболније умрети…
Београд је ходочастио над Рајсовим ковчегом у којем је лежало тело без срца. Срце је однето на Кајмакчалан. О томе је Војислав Илић млађи спевао песму „Заветна жеља Арчибалда Рајса”:
„Кад ми се овде, у земљи српској,
заврши стаза животних дана,
желим да ми срце почива
високо, наврх Кајмакчалана.
…Тај витез пера, спомену чијем
цело се српство захвално клања,
жив се херојски за нас борио,
а сада нам, мртав, срце поклања.“
И Удружење резервих официра СХС оставило је на мермерној урни ћирилични запис: „Овде, у овој урни, на врху Кајмачалана,/ Златно срце спава, /Пријатеља Срба из најтежих дана, / Јунака Правде, Истине и Права, / Швајцарца Рајса, комʼ нек је слава“.
Али данас више ни срца Рајсовог тамо нема… Почетком Другог светског рата бугарски фашисти су након окупације Македоније поломили мермерну урну… Рајсова породична кућа „Добро поље“ није Рајсов музеј, како вели електронска мапа Града Београда и то „због стамбено-правних питања“. А сан је био Рајсов да „кућа Добро поље треба да послужи за становање српским официрима некадашње српске војске који су у невољи и инвалиди ратова од 1912. до 1918.“ а што је имало да буде и имање Душановац код Скопља… Мислио је да и након рата има шта да да разореној и ратом десеткованој Србији: знање, подршку, срце, живот цео један. Осећао се „другом величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“.
Али није све било онако како је мислио и желео. Разочаран, пише оштроумно завештање „Чујте, Срби!“, откривајући узроке великих поремећаја који обухватају све поре ратом десетковане српске стварности…
Да ли смо нешто од његових поука разумели ако ни до данас немамо Рајсову спомен-кућу, ако је сачувана само једна соба при Криминалистичко-полицијској академији у Београду, школској установи чији је оснивач управо Рајс?
Да ли смо разумели, да ли смо ЧУЛИ да нас је заволео „због жртава“ које је ради нас поднео, „јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања“, како је писао?
Послератна стварност била је парадоксална, гротескна и сократовски иронична. У тој тачки драматично се додирују разочарани Рајс и бунтовни и бескомпромисни „писац наших судбина“, Милош Црњански, који се, сетимо се, осећајући „дубоки значај великих жртава“ својим текстом „Оклеветани рат“ (1934) супротставио апсурдној пацифистичкој пропаганди, заоштрио дискурс ка свим предаторима клеветања рата, војника, исмевања мртвих и стао у одбрану ратничког поноса, ратничке прошлости и војничког образа српског народа, као једине светле „вечне звезде у ноћи пред нама“. Јер и за Црњанског и за Рајса заборав Жртве налик је забораву Бога, а живот управо добија свој пуни смисао Жртвом и Љубављу.
Рајсове очи сачувале су рефлекс Великог рата и успомену на оне који место глава имају сунце, и који имају две отаџбине: земаљску и Небеску Србију.
И кад је заћутао Рајс је говорио, и кад нам је проговорио, он нам је рекао. И кад је отишао, к нама је пошао; и кад је једном већ умрло срце опет на Кајмакчалану поломљено, оно се опет У ЖИВОТ наставило. Постало место за Други корак.
Њиме је к нама пошао још један странац. Стамен човек. Из даљине, к нама, пошао је Петер Хандке.
[…]
#ДушицаМФилиповић
#одломак
“Три лица љубави или трагизам србофилије
– Арчибалд Рајс, Петер Хандке, Арно Гујон”,
у Видовдански гласник, година ХХVII, број 26, 2018, стр. 23-33)
