Филота Фила имао је више од 200 тешких случајева, у којима је најчешће тражена смртна казна. Своје искуство описао је у књизи коју читамо сада као допуњено издање.

Чекање сигурне смрти болније је од смрти саме, а управо је тај ужас осетио један од најчувенијих бранилаца у Југославији Филота Фила, почетком четрдесетих година 20. века, у нацистичком логору Маутхаузен.

Филота и Тома у шетњи Калемегданом, пролеће 1949.

На дан његовог смакнућа, у логору, био је празник Светога Николе, и баш када је Фила стигао на ред, паклени строј за одузимање живота покварио се и он је чудом преживео. Био је затим упућен на тежак рад, и, како у „Политици“ подсећа Марина Вулићевић, тако је дочекао ослобођење, као логораш од 40 килограма, који се три месеца опорављао у руској болници у Бечу.

После те граничне ситуације између светова, донео је одлуку да ће славити Светог Николу и да ће живот посветити одбрани оних које су сви одбацили. И заиста, током тридесетпетогодишње правничке праксе, започете већ 1946. године, ниједном није бранио оштећене, већ само оптужене, и то за најтежа кривична дела. Имао је више од 200 тешких случајева, у којима је најчешће тражена смртна казна. Своје искуство описао је у књизи „Бранио сам на смрт осуђене”, коју сада као допуњено издање читамо код „Вукотић медије”.

„Много пута размишљао сам о томе шта му је пролазило кроз мисли у тим, како је у том тренутку изгледало, његовим последњим тренуцима на овом свету. Било ми је тескобно да га икад питам. Међутим, памтим са каквом је муком говорио о том проклетом чекању”, пише син Филоте Филе, Тома Фила.

Филота се залагао за укидање смртне казне у Југославији и књигом из 1981. године „Против смртне казне”, а ово издање допуњено је управо његовим аргументима из овог дела.

Док је писао о људима који су помрачене свести починили убиства здравом уму несхватљива, Филота Фила имао је снаге и човечности да одвоји грех од грешника, да се залаже за то да и тај злочинац не постане жртвени јарац друштва, да не буде убијен већ да схвати дубину свог преступа служећи временску казну. Међутим, као такав бранилац, Филота је у случајевима широм Југославије, био суочен и са осудом ближњих оних који су у злочинима страдали. Крв је тражила крв, бол је тражио нову бол. Ипак, говорио је и о ужасима крвне освете на Балкану, на Корзици, Сардинији, Сицилији…

Иако је дело „Бранио сам на смрт осуђене” документарно, има снагу најбоље прозе, због снаге описа околности, мотива, људи и психолошке изнијансираности злочинаца. Достојевски је пажљиво читао булеварску штампу и тако добијао инспирацију за криминалистичке сижее, а Филота Фила, као врсни новинар, исписује своје репортаже, сликајући измучене портрете људи који су убили своје жене и децу, који крше бледе шаке и говоре да нису криви јер је онај убилачки нагон нестао и сада кривица преузима власт над њима. А за то време, браћа злочинаца избезумљено га моле: „Помозите, ако Бога знате…”.

„Осетио сам како је тешко умрети. Уочи егзекуције читао сам у очима људи који су морали да умру да ми немо упућују питање: ’Зар си ме и ти оставио?’ То ми је давало поводе да се све живље и живље упуштам у овај проблем, па сам због тога и решио да напишем ову последњу књигу која може бити нека врста апела, независно од тога што долази у време опште узбурканости у свету, а посебно у време појаве организација чији су представници извршили или су спремни да изврше убиства у име нечег или неког. Тај став ће свакако наићи на револт оних који сматрају да се свако зло може искоренити злом”, писао је у делу „Против смртне казне” Филота Фила.

Пре приказа историјата смртне казне у свету (који обилује сликама сечења, черечења, спаљивања, гиљотинирања, а онда у савременом добу и смакнућа на електричној столици по америчком изуму), и који због своје суровости обесхрабрују и оне верујуће у исконску људску доброту, аутор је закључио да смртна казна не умањује страх од злочина, да је дужина временске казне вишеструко довољна у заштити друштва, да најтежим злочинима прибегавају душевно поремећене личности, а да је посебно важно искоренити смртну казну у политичке  сврхе.

Многи умни људи противили су се томе да живе у друштву које сматра да некоме може да одузме живот, а један од првих међу њима био је филозоф Монтескје.

Пре више година писали смо о правној, социолошкој и историјској студији др Ивана Јанковића, адвоката са великим искуством у предметима интелектуалне својине и ауторских права, члана Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног поступања или кажњавања, о повести смртне казне „На белом хлебу, смртна казна у Србији 1804– 2002”, (издање „Службеног гласника” и „Клија”). У овом делу аутор је указао на то да је Србија једна од последњих европских земаља која је укинула смртну казну, и то у време министра правде Владана Батића, 2002. године. Овај научни рад говори о томе како је смртна казна у Србији примењивана у протекла два века, којим сврхама је служила и какве је трагове оставила у политици, праву, култури и језику, као и о „крхкој биљци аболиционизма”.

(Пре свега, у уводу дела, Иван Јанковић је разграничио један методолошки проблем, с обзиром на то да је у 198 година, којима се бави студија, Србија постојала као самостална држава 114 година, а преостале 84 провела је као део унитарне Југославије.)

У време државе Првог српског устанка, како пише Јанковић, старешине су самостално предузимaлe све радње у кривичном поступку– хапсиле, ислеђивале, судиле, осуђивале и кажњавале, па и на смрт – а још су и непосредно утицале на суд. Јанковић истиче да је смртна казна нарочито сурово примењивана у Србији после великих ратова, и то као одмазда. Између два светска рата, смртна казна постала је чак део посебног журналистичког жанра, по речима овог аутора, док су репортаже о осуђеницима на смрт имале „обавезне топосе и фразе”. У Шапцу, на пример, у затвору су приређивани готово читави концерти, певало се за осуђенике на смрт, а посетити их била је ствар престижа…

Закључићемо речима Филоте Филе, који је у своје време истакао да се треба борити против вешала и метка, гасне коморе и свих хуманих и нехуманих средстава којима се у име друштва некоме одузима живот.

Данас, у 21. веку, злочин се не спречава суровошћу казне већ развијањем емпатије, истинске културе и образовања у сваком сегменту друштва. Важно је мислити о томе.

Насловна фотографија – Филота Фила (Фото: Вукотић медија