Српска шајкача и сва мука коју глава под њом носи, идући кроз ратове и немаштину, вечно на бранику отаџбине и огњишта – оживеће премијерно на сцени, симболично, на Дан примирја 11. новембра, у Звездара театру.

Фото Н. Вукелић

Биће то представа једног глумца Ненада Јездића, а “Књигу о Милутину, део први”, режирао је и адаптирао Егон Савин по култном роману Данка Поповића.

Најчитанија књига послератне српске књижевности настала је 1985. године и доживела више од четрдесет издања, подсећа Вукица Стругар у Вечерњим новостима. Сада ће, по давној жељи писца, добити и своју позоришну верзију и то управо на сцени на којој је прижељкивао да је види. Његову и сопствену жељу остварује Ненад Јездић који шајкачу на свом имању увелико носи. Прва публика и критика већ су му биле комшије, којима је пекући ракију казивао причу О Милутину. Не одустаје ни од идеје да једног дана целу представу изведе на свом имању и сцени која ће се звати “Дестилерија”.

Фото Н. Вукелић

– Присутна ми је сумња да ли сам достојан да макар у тих сат и нешто будем Милутин Остојић, да ли сам наследник Милутиновог тестамента – казује познати глумац, истичући да би више од сто година после војевања овог јунака било добро да се као појединци и свеколики народ упитамо где су нестали спремност на жртву, ратничка част, људско поштење, скрушеност, помирљивост – јер све то јесте Милутин.

– Питам се где сам ја и сви око мене после таквих узора, где су нестали ти људи…

Фото Н. Вукелић

Милутинова прича, вели популарни глумац, даје целовитост свему што и сам мисли и осећа:

– Када се роман појавио, маса незнаних људи имала је емотиван доживљај Поповићевог дела. С “Књигом о Милутину” сахрањивали су своје ближње, носили је на гробове предака по грчким острвима и Африци. Неретко се дешавало и да су је стављали у темеље кућа.

Зато је важно, како каже, да сви наши Милутини који су се “затурили” у породичним албумима, фасциклама, сећањима, поново оживе:

– “Књига о Милутину” опомиње нас да хероји постоје међу нама, попут овог мудрог сељака који јасно види сву трагичност страдања – каже редитељ Егон Савин.

– Представом се одужујемо и гледаоцима јер им поред узбудљиве судбине, дајемо и час из историје. То је актуелно и живо позориште. Ненад је отворио димензију огромне племенитости и осећајности, што је било узбудљиво гледати и на пробама. Направио је улогу која се памти.

Фото Н. Вукелић

А Савинову режију једне друге драме из те исте, 1985. године, добро памти писац Душко Ковачевић.

– У Новом Саду поставио је једну од најбољих представа икад изведену по мојим комадима, “Свети Георгије убива аждаху”. То је, такође, прича о два балканска и почетку Првог светског рата. Као што је Данко “преписивао” живот људи које је познавао, тако сам и ја ову драму написао на основу сведочења људи с којима сам одрастао у Мачви… По неким подацима, у егзодус и повлачење војске и дела цивила, кренуло је између двеста педесет и триста хиљада људи. У ужас и пакао планина Албаније. Али, заборавља се да их у Србији остало четири милиона под окупацијом. Милутин и његови саборци дошли су да ослободе те људе, због њих су живели и трпели муке. Иначе, представа се завршава врло занимљиво, нечим што спаја оно време са садашњим: Милутин се враћа кући и сазнаје да је комшија истукао жену коју су силовали. У чуду, скоро да се пита да ли је све вредело.

Егон Савин, Душан Ковачевић и Ненад Јездић, Фото П. Милошевић

Музику за представу компоновао је Бора Дугић, сценограф и костимограф је Весна Поповић, а видео-продукцију радио је Марко Вукотић.

Капут за главу

Ковачевић подсећа да шајкача представља куриозитет у свету као капа која је најуниверзалнија:

– У класичном облику служи да заштити од сунца, када се развије постаје “капут” за главу, у њеној прегради чувају се новац и цигарете. У шајкачи имате сву могућу опрему. Симбол је овог народа.

Фото dankopopovic.rs

Храброст у доба скепсе

Шајкача не може нестати. Она је симбол честитости, племенитости, мудрости, доброте.

Она је остала неукаљана, без обзира на то што је пролазила кроз ратове и разне ситуације.

То јесте идентитет. Мислим да је веома важно уверење да постоје људи као Милутин.

Неопходно је у доба скепсе, макар уметнички доказати да поштење, храброст и спремност на жртву још постоје. Само тако можемо трајати. Без тога, позориште не би имало смисла.

А ни живот – каже Егон Савин.