Прва сцена. Далека прошлост. У Призрену је озидана велелепна задужбина цара Душана, Св. Архангели. Од најлепшег тесаног камена, на зидовима (никад виђене) раскошне фреске. Турци руше храм и од већ истесаног камена зидају Синан-пашину џамију.
Друга сцена: Много, много касније, после петовековног ропства и многих ратова у Србији завладао је мир и дошла нова власт, која је на неки начин покушавала да нагоре промени ментални склоп својих грађана. Као конзерватор-рестауратор добио сам задатак од Градског завода за заштиту споменика културе, да са екипом преузмем зграду тадашњег ДИФ-а недалеко од Славије. У великој сали а на балкону, последњи зид је крио испод креча предивну фреску, величине око 20 квадратних метара. Сцена је приказивала краља Петра Првог, како на воловским колима, окружен војницима и народом, прелази преко албанских гудура. Наредбодавац је наложио да се краљ Петар прекречи. Хвала му ипак. Могао је издати „османлијску” наредбу – поруши, уништи целу фреску. Није то учинио, као да му је у глави прострујала мисао: „Прекречити и сачувати за нека друга времена”.
Трећа сцена одиграва се у Црној Трави, десетак година касније. Моја екипа склапа посао да се у холу новосаграђене Средње грађевинске школе наслика фреска са темом „Краљевић Марко убија Мусу Кесаџију и тиме укида свадбарину”. Идеја је потекла од аутора одобреног пројекта, а на основу скице коју је нацртао Феликс Каниц, путописац из Аустрије током 19. века. Међутим, настали су велики проблеми, када су се мештани Црне Траве листом побунили: „Ма какав краљевић Марко и Муса Кесаџија? Ми не признајемо ту историју! Наша историја почиње од 1941. године!” Једва смо успели, разним интервенцијама у Београду да завршимо започети посао. Црнотравци су добри, вредни људи али збуњени. Своју прелепу цркву заковали су даскама, иако поред цркве стоји звонара, на којој је плоча са натписом да је звонару својим прилогом подигао отац Милентија Поповића. Попа нису имали, нити су желели да им крочи у Црну Траву. Данас су се ствари побољшале, како чујем.
Четврта сцена одиграва се у Ариљу. Не могу без њега. Лепо, чисто место, обухваћено са две реке, Моравом и Рзавом. У центру Ариља је предивна Црква Св. Ахилија из 13. века, са чистом и строгом архитектуром. У близини је био конак сердара Јована Мићића са лепим доксатом. Али, сада га нема. Био је у лошем стању, а да се не би сам урушио, демонтиран је под стручним надзором. Сачуван материјал чека да буде уграђен у обновљени конак. Е то чекање траје око десет година. Најпре није било пара, па су обнову кочили нерешени имовинскоправни односи (наравно, сами од себе се и не могу никада разрешити), па се није знало ко је надлежан, а нови регулациони план трга је угуран на мала врата.
Нема добре воље. Одлажемо проблеме, оптужујемо једни друге, не знамо о чему се ради, слежемо раменима, скидамо са себе надлежности, упиремо прстом на друге адресе и тиме себи обезбеђујемо лагодност, уносимо неважне чињенице, а запостављамо главне и тиме разводњавамо суштину.
Мишо М. Младеновић,
акад. сликар и писац, Београд
Политика Међу нама
