Партнениј, игуман Бигорског манастира нови је владика неканонске МПЦ. Фина, тиха најава новог „претстојатела“, архиепископа МПЦ, која пребива у расколу. Обриси, линија враћања Егзархије из 1870. Дупло дно.

Полако, стиже награда за учињено. Помогли су и успешни бизнисмени, политичке структуре бугарске провинијенције, лако и очигледно. На „дугме“ се овде све штела, када грана виси, изван корена, лакше се управља, и ветар лакше носи…И не чуде прве реакције и честитке… и имају зашта да буду горди и испуњени, Мисија је реализована.

Све је испланирано и добро спаковано. Егзарх на максимално. Улоге су подељене. Сценарио написан. Полако инсталирање бугарског елемента. И без увијених форми, време глуме је прошло, сада се у брк цере, бугаризација је устоличена.

Заложник МПЦ да буде ћерка БПЦ до столице, лажју да је расколничка бугарска егзархија мајка МПЦ…

Сада је за то награђена, а још није промењено мишљење и нема одрицања од бугаризације.

Ето, добар са свим владајућим политичким гарнитурама. А, колико је само болно до ужаса да се пребива у таквом стању негација ктиторства, културног наслеђа српског духовног трага у манастиру Светог Јована крститеља у Бигорском, и околини. Проповед за Бугарску – отворена. Председник Р. Бугарске Радев при посети дочекан као домаћи председник, камбанама и фанфарама, братство обитељи му пева  Изгрей зора на свободата“, а са фресака у Галичнику при последњем венчању које „сочинува „просветениот“ и у Бигорском гледају Светог Јована Владимира, Светог кнеза Лазара, Светог Миулутина, Стефана Дечанског, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог. Ама оно што ти је пред очима, то најмање видиш, и успеваш добром мантром да изманулипишеш много људи, да у ствари то и није оно што се очима види.

Кога је брига, и ко уопште поставља питање зашто до сада овај „старац“ није отслужио ни једну Литургију са било којим  предстојателним монахом, свештенослужитељем из ни једне православне Цркве у свету. „Духовност“ само за по кући…

Ако већ толико испољава бригу о жртвама из историје и невино покланих жртава, зашто не спомене и одслужи панихиду за оне у Манастирецу, Долгаецу, селу Рамне, Слепчу прилепском…

За стотине невиних душа настрадалих – стараца, жена, деце и  нерођених беба из мајчиних утроба вађених и вешаних за пупчаник и свакако  малолетних кадета у Охриду. Важно је и за „преподобног“, који упорно пребива у расколу, гонећи Тело Христово, да се види и другата страна медаље. Ако му уопште значи, шта је истина, и где је и са које стране. Или мир који пружа удобност „монашког живота“ лишава кидање стега лажи и манипулације.

Зато треба пажљиво да се истраже бугарско-вмровски масовни масакри из 1915. године. И то, ето баш на Бадњи дан су их клали, онако хришћански  када су били окупљени, а шта су згрешили, што су били Срби, пардон, србомани.

Догађаји треба да буду јаснији после ослобођења 1918. године. Ама то за такве по свему судећи није ослобођење, ни 1912, Партениј сада бира да пребива изван заједнице са Богом, како би сами себи „по кући“ били ауторитет који окупља паству, зар не.

Тужно до бескраја апсурдна ситуација која поприма елементе сценарија за филм из реалности.

Топлички устанак у Србији 1917. Године гуши Протогеров са македонском дивизијом. Убијено је 20.000 цивила. Оном свештенику у цркви Св. Спас на гробу пише „убише га бугараши”, ко су они? У Охриду 400 српских младића је поклано…

Пендаровски је недавно пао на сентиш расколничког игумана Партенија који га је молио, баш он да буде спонзор расколничке прославе у манастиру.. Трговац осећањима Партениј, обмањује чак и председника, само да би се докопао народних пара за властиту промоцију.

И као по неком клишеу, као и сви претходни и садашњи функционери, и Пендаровски је загризао мамац. Преко ноћи, од  атеисте постаје највећи верник, чак и више од тога. Заборавља и да нам је држава секуларна, па ваљда умишљајући да је баш њему дошло време да принесе службу Богу. Сигурно избезумљен дочеком за такве прилике истренираног монаштва, палог у  „транс“, Пендаровски је чак изјавио да није председник већ обичан грађанин. Спреман да одреши кесу народних пара. За кога?

Његов домаћин, расколник Партениј, пред очима македонске јавности за себе отворено вели да је део „бугарскиот културотворен народ“. Но не само што вели да је Бугарин, већ отворено ради за великобугарске интерсе у Северној Македонији. Главна мисија, с једне стране му је србофобство, а са друге стране индоктринација маса да су данашњи Македонци Бугари и да историјские фалсификате треба исправити. Иако, сам као црквено лице не жели ни да помисли да исправи фалсификат његове расколничке МПЦ, што му је од изузетног значаја за његово спасење, због чега је и у расколу са целим православним светом. Е то је врхунска хипокризија.

Партениј је велики пријатељ и сарадник бугарског националисте и бизнисмена Милена Врабевског, који пак, преко његове организације „Българска Памет“ посветено ради на реинтеграцији бугарске дијаспоре – свега што је бугарско, изван Бугарске, укључујући и Македонију. Управо је Врабевски, преко Партенија и митрополита Наума, нашао плодну основу за великобугарску пропаганду у Северној Македонији.

Донацијама је толико „задужио“ македонске духовнике, да они никада не могу да му врате, осим ако одрађују за његове потребе.. Заједно су лансирали и пројекат на коме још раде Бугарска црква да постане мајка-црква МПЦ,. Тиме ће,  како је говорио Партениј, исправити историјску неправду, јер то је тако било одувек Врабевски је познат и по томе што је пре две године, преко албанских политичара, издејствовао и прослављао прелазак македонске мањине у Преспи, Голом Брду и Гори у бугарску мањину..

Партениј је близак са бугарским бизнисменима. У покушају да докаже припадност „бугарском културотворном роду“, у манастиру често угошћује бугарске монахе, игумене, епископе, чак и бугарског председника Радева… У свакој прилици пред њима у цркви цело братство до егзалтације пева познати бугарски марш „Изгрей зора на свободата“, написан по наруџбини Тодора Александрова..

Република Северна Македонија је секуларна држава, са уставном одвојеношћу између цркве и државе. Противдржавнички је чин разбацивање са државним средствима за великобугарске идеје. Још у манастиру који је у расколу са целим православним светом и који представља срам за предке чије су генерације живеле тамо и увек увек биле у канонској Саборној Цркви, наспрот данашњим расколницима. Исто као што није етички  поменути игуман „да се моли за оние што го предводат народот, за добробит на државата и народот“, јер су молитве од расколника – проклетство. А то свакодневно гледамо на делу.

Истином ваљда треба да се сагледа и поправи проблем а не да се слави, легализује и пропагира лаж.

Милутин Станчић