У сарајевском насељу Илиџа, после утакмице на Шампион јуниор купу, међународном фудбалском турниру за дечаке, 14. јануара увече, локални, маскирани хулигани бацили су сузавац на родитеље деце из Београда, покушали да им отму заставу са ћириличним натписом „ФК Звездара“ и у насталој гужви ранили ножем једног од родитеља.
Увертира овом нападу био је издвојени, прилично пикантнији инцидент на менију србофобије: деца-фудбалери из Сплита, током једне утакмице, хорски су скандирали „Убиј Србина“!
Сутрадан, 15. јануара, на порталу сплитског дневног листа „Слободна Далмација“ објављен је коментар са насловом у три реченице: „Сплитска дјеца су викала ,убиј Србина’. Од кога су то чули? Од обитељи и других одраслих, тако их се трује“.
Новинар Саша Љубичић, аутор коментара, тврди да млади Хрвати само понављају оно што чују и виде на улицама, стадионима и породичним кружоцима: „Дјеца су извикивала оно што читају са зидова… Па овдје је постало сасвим нормално да се на све стране кочопере кукасти крижеви и усташко ,У’… Ни по муке да су мржња и искључивост само ствар улице: олоша, шљама, банде неодгојене. Но они су се одавно уселили у институције: пропагирају их појединци у школама, црквама, медијима и удругама“.
Утицај педагогије на бокорење хрватске србофобије бриљантно је описао, пре скоро деценију и по, тадашњи сплитски градоначелник Жељко Керум (ХРТ, 20. 9. 2009). У великом интервјуу рекао је: „Срби нам никад ништа добро нису донијели, ни они ни Црногорци. Тко с њима има посла, не прође добро“. На потпитање водитеља да ли би дозволио да му Србин буде зет одговорио је: „Никад није био у мојој обитељи нити ће бити… Јер смо тако одгојени“.
А зашто је, ипак, помогао неким Србима?!
– Јесам, помагао сам неким Србима јер сам добар човјек и јер су ти били добри људи. Али свак мора знати гдје му је мјесто, закључио је Керум своју опсервацију о пожељној позицији Срба у Хрватској.
Керум не обмањује да је заиста помогао „неким Србима“, више од „левичара“ и “пацифиста“ који су се згражавали над оваквим Керумовим ставовима, али овде није реч о томе већ о његовој искрености: рестриктивни и дискриминатоски однос према Србима у Сплиту и Хрватској резултат је породичног васпитања и ригидне, рановрсне социјалне индоктринације која почиње у најранијем узрасту.
Пре око два месеца тренер сплитског фудбалског клуба „Хајдук“ Мислав Кароглан, после једне утакмице хрватског првенства, жалио се на „неправично суђење“ што га је „подсјетило на доба Југославије“. Његови критичари одмах су израчунали да је дотични тренер, у моменту распада СФРЈ имао осам година, дакле да се позива на своје, непостојеће искуство. Сплитски новинар Виктор Иванчић овако је прокоментарисао Карогланово дечје „сећање“: „Његова се меморија, наиме, не темељи на доживљеном, него на наученом“ (портал загребачких „Новости“, 18. 11. 2022).
Пола године после изгона Срба у „Олуји“ у једном озбиљном истраживању у Хрватској, уз учешће америчких истраживача са универзитета у Индијани и Вајомингу, утврђено је да је хрватски „радикални национализам“ вредност за четири петине испитаника. Истраживаче је запањио један други резултат истраживања: поменути национализам није заснован на индивидуалним искуствима, па чак ни на свежем ратном искуству. Закључено је да се хрватски „радикални национализам“ (шовинизам) не реферише на нешто искуствено, доживљено. У социјалној психологији важи теза да је ресантиман (болно сећање, злопамћење) моторна снага сваког национализма, па су се истраживачи нашли у чуду да, у хрватском случају, шовинизам не буја из личне, биографске емпирије, већ најчешће независно од ње.
У такав закључак уклапа се и ратни биланс Сплита.
Град Сплит је, за разлику од Шибеника и Задра, прошао кроз рат 1991-1995 неокрњен. А уочи и током рата отето је „десетак тисућа станова“ (како каже поменути В. Иванчић, „Ферал трибјун“, 29. 10. 2004), српских и официрских, док је у ратној луци „Лора“ током читавог рата функционисало стравично мучилиште за које су знали „сви Сплићани“. Најупечатљивији је почетак приче, предратни: 6. маја 1991. на демонстрацијама испред сплитске Команде ВПО, један војник ЈНА је убијен, неколико их је рањено, а цео свет је гледао како један цивил дави војника на куполи војног возила.
Згодан, изузетно илустративан пресек стања о сплитској србофобији донела је „Слободна Далмација“, пре више од 17 година (1. 10. 2005), под насловом „Не желим да ми дите гледа Србе“.
Повод је био каменовање просторија сплитског пододбора загребачког „Српског културног друштва Просвјета“ и петиција станара зграде, у којој се ове просторије налазе, са захтевом градској власти да одатле иселе сплитску „Просвјету“.
Представница збора станара, Здравка Перкић, рекла је репортеру „Слободне“: „Разумите, овди већином живе људи који су били у рату и сад да нам у згради буде српска удруга, то је пљуска на рат, на све. А ово шта им је разбило стакла, нормално је очекивати да се тако нешто деси“.
Друга шјора (госпођа) из зграде, рекла је. „Како они могу бит у нашој згради, кад ја имам дите? Разумите, дите једног драговољца, па да ту мора гледат Србе сваки дан. Како? Нека ти Срби иђу негди друго!“.
Аутор репортаже поентира: „На крају, посве је погрешно мислити како у улици Кроз Смрдечац 9 станују некакви посебно монструозни људи и невиђене моралне наказе: не, то је напросто слика сувременог Сплита“.
Репортер је посетио и „Просвјетине“ мањинске парњаке, „Жидовску опћину“ и „Меџлис Исламске заједнице“ где су му рекли да их, осим понеког графита, нико не узнемирава. Ове две институције имају просторије унутар Диоклецијанове палате, за разлику од „Просвјете“ која је смештена на периферији, како већ каже поетично име улице.
Новинар „Слободне Далмације“ иронично закључује: „Док нам у граду има Срба, осталима неће фалити ни длака с главе“.
пренесено са сајта Политике
