(Фото Стефан Живковић)

Прича о обележју које једни обнављају, а други руше већ одавно је прешла границе Косова и Метохије (КиМ) и постала предмет интересовања међународних институција и свих који траже истину

Чланови Удружења новинара Србије и Друштва новинара Косова и Метохије по девети пут су обновили спомен-обележје несталим колегама Ђуру Славују и Ранку Перенићу. Њих двојица су 21. августа 1998. кренули из Велике Хоче и Зочишта да ураде причу о монасима које је отела, па потом пустила тзв. Ослободилачка војска Косова. Мислећи да су на правом путу, скренули су у месту Петкопоље у винограде и ту им се губи сваки траг. Сви напори да се нешто сазна о њиховој судбини остали су узалудни, а број новинара који су од тог тренутка отети, убијени и нестали, према истраживању Удружења новинара Србије, износи 17 – колега Срба, Албанаца и странаца. Прекјуче, по тмурном дану, новинари су девети пут на кршевитом парчету земље тражили место где ће ископати темељ за мали постамент. У том пристранку између пута и ливаде готово да више нема места за нову таблу.

Овај комадић земље међу виноградима остао је симбол упорности и вере да завера ћутања не сме и не може покрити нестанак двојице професионалаца РТВ Приштина који су били на новинарском задатку, наводи Живојин Ракочевић у „Политици“. Упорност колега да се враћају овде и обнављају спомен-плочу је јединствен пример вере да истина и невине жртве не могу бити заборављене. Прича о обележју које једни обнављају, а други руше је већ одавно прешла границе Косова и Метохије и постала предмет интересовања колега, међународних институција и свих који траже истину. Из Алексинца је са својом редакцијом дошао Нинослав Миљковић: – Свако ко се бави овом професијом дужан је да овакве акције подржи јер се чувају успомене на људе који су дали и своје животе за истину, коју су у том тренутку сматрали као важан елемент у ратним страдањима јер су ишли на терен да не би писали из друге руке, него да виде шта се дешава. То је за данашње схватање новинарства тешко разумљиво.

Пре три године ухапшен је Шабан Бериша, који је багером порушио плочу и полицајцима, уз записник, изјавио да је то урадио из етничких побуда. Иако је за то дело запрећена затворска казна Бериша је платио 200 евра по одлуци суда у Ђаковици. Удружење новинара Србије и новинарка Јелена Петковић урадили су темељно истраживање судбине новинара на Косову.

„Истраживање отмица, нестанака и убистава наших колега је цивилизацијско питање за оне који се баве владавином права и који су ту моћ на овим просторима имали. Ми 23 године не знамо где су наше колеге”, рекла је Петковићева и додала да ће их колеге новинари подсећати да су „у обавези да истраже ове злочине и да су зато плаћени”.

Породице Славуј и Перенић свих ових година се надају да ће сазнати истину.

„Хоћу да захвалим свима што долазите и истрајавате и што покушавамо заједно да откријемо истину. Данас сам јако тужна, разочарана и не могу да верујем да неком смета плоча која не ремети никога”, рекла је Снежана Перенић, супруга Ранка Перенића. Она је овде дошла у пратњи свог и Ранковог унука Матије.

Присутним колегама обратила се и Рада Комазец, директорка листа „Јединство”, који је до 1999. године излазио у Приштини.

„Нажалост, у овом друштву постоји завера ћутања. Молим и апелујем са овог места да сви ти часни људи који нешто знају проговоре због своје савести, а и због породица које чекају и које су у агонији већ 23 године.”

Помиреност са чињеницом да једна мала плоча у виногорју изазива толико пажње и немира значи да они који су одговорни за нестанак новинара живе ту у близини и да се без обзира на некажњивост сусрећу са истином која опомиње. Они се део система који обликује живот и ограничава слободу.