У издању све агилније београдске издавачке куће „Вукотић медија“, недавно је изашла из штампе занимљива књига најпознатијег југословенског дисидента, револуционара, интелектуалца… – Милована Ђиласа – „Распад и рат – Дневник 1989 – 1995“. Књигу је приредио његов син Алекса.
– Његов стил писања је једноставан и јасан, живахан и занимљив, повремено духовит. Читалац има утисак да му се Ђилас обраћа као блиском пријатељу, родбини – без напора и без имало бахатости. Снимајући своје разговоре са нашим и страним новинарима, интелектуалцима и уметницима, личностима из политичког живота, страним дипломатама, Ђилас додаје да је говорио како је мислио. У ствари, он је то радио целог живота и зато је постао светски познат дисидент и дугогодишњи политички затвореник – стоји у најави овог изузетног издања, које је академик Матија Бећковић, Ђиласов близак пријатељ, већ окарактерисао као „ремек-дело“.
– Ђилас је имао среће са књижевним чудесима. Писац је водио дневник у корак са временом, а успут је написао и роман који је одавно желео да напише, подвукао је Бећковић, и додао:
– Била би правда да му овај пут не измакне НИН-ова награда, која би требало да му буде додељена постхумно“, нагласио је Матија.
Издавач књиге – „Вукотић медија“ је најавио да ће Матија Бећковић написати књигу “Мој друг Ђидо”, која ће бити готова до Сајма књига у Београду. Овим би „Вукотић медија“ заокружила трилогију о Ђиласу, започету изузетним „Писмима из затвора“.
Дневничке белешке Милована Ђиласа, писане од јануара 1989. до његове смрти у априлу 1995. године, одличан су преглед трагедије Југославије и њених народа и вредан историјски документ. Али они су много више од тога. Ђилас бележи своје мисли и осећања, страхове и тугу. Он пише о општој дезоријентацији, вулкану очаја и мржње, безнађу и хаосу, гротески и трагедији, крвавом понору и безумној, неизмерној беди… Напомиње да ће вероватно и умрети са Југославијом, а касније пише да је нажалост преживео њену распад само да би сведочио крвавом грађанском рату.
Али, није само у томе лепота и значај овог дела, Милованове писане речи. Према Бећковићу, „Ђиласове реченице посвећене његовој супрузи Штефанији спадају у врхунце српске књижевности, уз најлепше песме посвећене мртвој драгој, попут „Santa Maria della salute” Лазе Костића, или „Што те нема” Алексе Шантића…
На крају, дубоко разочаран политичким лидерима, посебно српским и хрватским, осуђује “Милошевићеву жудњу за влашћу” и “Туђманове злокобне концепције”. У записима говори о „Србима и Хрватима који пливају у крви – својој крви, будући да су суштински, ако не исти, онда слични људи” а „Југословене види и осећа у безумном, бесциљном међусобном истребљивању”.
Ипак, можда он највише жали за српском несрећом. А једно од његових пророчанстава је да ће Срби бити највећи губитници. Он предвиђа да ће Запад помоћи антисрпској коалицији, рат ће се проширити на Босну и Херцеговину, а на Косову ће избити устанак. И да ће убудуће други уређивати односе међу Јужним Словенима, јер ће они бити немоћни.
Милован Ђилас је уверавао себе да ће се најгоре избећи, да ће се наћи решење. Никада не престаје да се нада и нема сумње да не би престао ни данас…
