Кад је имала пет година Др. Саша Божовић је први пут видела слику Уроша Предића „Косовка девојка”. Њеној старијој сестри Ружици био је рођендан. На славље су стигли бака и дека с даровима. Поред осталих, размотали су један ћилим и окачили га на зид. А на ћилиму – „Косовка девојка”, која је од тог тренутка освојила срце девојчице Саше. Како је расла, сазнавала је све више ко је девојка са слике и шта ради на пољу Косову.
Косовка девојка постала је за Сашу симбол доброте и хуманости. Кад је завршила гимназију најпре је мислила да студира књижевност, коју је заволела уз професорку Десанку Максимовић. Превладала је ипак Косовка девојка, па се уписала на Медицински факултет, који је завршила неколико година пред Други светски рат. Желела је да докторира на тему „Косовка девојка”, али ју је рат у томе омео.
Доживела је бомбардовање Београда 6. априла 1941, а затим са супругом др Бориславом Божовићем побегла у Подгорицу. Супруг је отишао у партизане, а Сашу је, трудну, ухапсила италијанска војска и спровела у логор „Каваја” у Албанији. Тамо је, у тешким условима, родила девојчицу којој су наденули име Долорес, по шпанској револуционарки Долорес Ибарури.
Пошто су партизани разменили заробљене италијанске официре за Сашу и малу Долорес, она је дошла на слободну територију у Црној Гори и одмах, носећи бебу са собом, ступила у Народноослободилачки покрет. Са својим болничаркама по ратиштима Југославије отварала је болнице у разним објектима, збрињавајући и негујући хиљаде рањеника. Нажалост, неке је с болничаркама и сахрањивала, смртно рањене. У рату, 1943. године, пред Неретвом, изгубила је своју Долорес. Док је Саша трчала од рањеника до рањеника, Долорес се извукла из бундице у снегу и од хладноће преминула.
И сама је била рањена, док је на путу за Пљевља камионетом ишла по санитетски материјал. Том приликом је и заробљена, док су погинули Бошко Буха, млади борац и возач Радан. Све је Саша издржала, стално пред собом видевши Косовку девојку, која јој је давала снагу. Из рата је изашла као пуковник ЈНА.
А онда, нови задатак, као делегат ЈНА у Црвеном крсту Југославије – збрињавање ратне сирочади, деце без родитеља и избеглица, организовање народних кухиња и других видова помоћи.
Затим је радила на ВМА као начелник Грудног одељења и заменик начелника ВМА. По одласку у пензију наставила је друштвено-политичку активност, посебно с омладином и војницима, причајући им о ратним годинама. Многи су јој, узбуђени њеним причама, говорили: „Саша, пиши све то што нам причаш”. И Саша је почела да пише. Прва њена књига „Теби, моја Долорес” објављена је у седам-осам издања, у 70.000 примерака и најчитанија је књига у Југославији 1980. године, по оцени Народне библиотеке Србије. Низале су се затим нове књиге: „Све наше Долорес”, „Ратне љубави”, „Косовка девојка”, „Пријатељи” (приче за децу), „Моралне искре”. Наступила су тешка времена, грађански рат и распад Југославије, што је Сашу тешко потресло. У једном чланку у „Политици” тада су за Сашу написали да је „лавица рањеног срца”.
Имао сам задовољство да се са Сашом упознам и повремено дружим на књижевним вечерима. Преминула је 1996. године и сахрањена је у селу Лисовић код Барајева.
После њене смрти покренуо сам иницијативу с писцима и здравственим радницима за оснивање удружења грађана које ће носити њено име, да се памти. Тако смо 2006. године у Београду основали Друштво „Др Саша Божовић”, књижевно и хуманитарно, које негује сећање на њен лик и дело и има око 130 чланова у десетак градова Србије. Друштво је до сада објавило осам зборника песама и кратких прича.
Покренута је иницијатива да се на кући у којој је живела, у бившој Лењинградској улици 9 на Врачару, постави пригодна спомен-плоча, али је све за сада остало на обећањима. А заслужила је Саша и много више од спомен-плоче, можда и да се по њој назове нека улица, да се никад не заборави Косовка девојка Другог светског рата.
Драгослав Угарчина, (Политика)
председник Друштва „Др Саша Божовић”
