О дану и празнику – Спасовдану, неизбрисиви трагови вредни подсетника, и печати, уоквирени заветом, преко светих отаца наших светоносних кроз векове, преко Светога Саве, па светих пећких архијереја, краљева, три пећкa патријарха Максима Скопљанца (1655-1674), Калиника I Скопљанца (1691/2-1710) и Атанасија II (Гавриловића) (1747 – 1752), рођених Скопљанаца; Светог Стефана Дечанског, Светог краља Милутина, косовског мученика Св. кнеза Лазара, те Савине и Стефанове Жиче, па преко Милешеве, Стефанових Високих, до Вазнесењских висина, Дечана, па црква Св. Спаса у Скопљу, данас на жалост атеистичка институција, уз највећу реликвију саркофаг једног унијата, па Свeти Спас у Кучевишту – пoд кључем.
Па до свете и вазнесене и вазнесењу и Спасу посвећене Раванице. Све су то завети, који држе наш народ, нераскидиво везаним за вазнесеног Спаса нашег, и Господа Исуса Христа, овде под тмином шизме. Увиђамо, повезујемо, и упоређујемо, с тога, и признајемо, по слабости, острашћености, да смо отпали, оковало нас незнање, земља привукла за себе, раскол осенчио, а нуди нам се небо, само смо видике смо закрчили…
Жича је потврда, и није без разлога Свети Сава и тек случајно, Њу посветио Вазнесењу Господњем. И није ништа тек тако, него је све надахнуто Духом Светим.
Надахњује, дејствује, не за неко време, не за неколико генерација, него као дух вечности и те последице и дејства се неимионовно протежу кроза све ове дане, кроза сво време, ма какво оно нама изгледало.
А, време као такво наспрам вечнога Бога, само је као једна тачка, као само један трен. То дејство се протеже и гледамо кроз све генерације, па и крозу ову нашу унакажену, унижену и приземљену, опет и опет, везивање, за небеса, за хоризонте плаветнила, и све задужбине, светиње уздигнуте у небо о томе зборе. И очи на фрескама. Вертикала ка небесима, очима и рукама додирујемо те висине, и опажамо ону десну страну Очеве славе, иако су нам учешћа овде сведена на кућу (Рајкову), на Сушицу, и стамбене оквире евхаристијских сабрања…
Важећи завети. Моћни.
Дубине. Изаћи из ових мракова, вируса, карантина, оквира, заблуда, чини се тешко, јер из лудила, тешко да те лудак вади, из таме помрачени ум да нас избави. Изађи на ведрину дана, радост и простор истине окусити, и божанског откровања пробати. Свуда где су уцртани потписи Свете династије и њихове славне властеле.
Нису могли да одоле таквој милости и љубави Божијој.
А иначе Спас је старо српско прехришћанско божанство.
Многи обичаји о Спасовдану сачувани су још од предхришћанских времена. Божанство Спас је имало улогу заштите и спасења, те му се народ обраћа молитвом: Свети Спасе – спаси душе наше!
Спасовдан је био многобожачки дан празновања Главног четвртка у години. Громовник Перун, тукао је, по веровању, громовима и градом усеве, а божанство Спас је уз помоћ житног класа у руци, спасавало усеве од туче.
Св. Илија је код нас преузео својства Перуна (Громовник), а делимично и Св. Ђорђе – свети ратник. Синкретизам словенког пантемона и Јудеохришћанства, а Крсна Слава је највидљивији обичајни исказ тога, једино код Срба створен. По томе се препознајемо и откривамо покидане и отпале плодове дрвета… Али корен упркос свему живи… Наливамо ситне капи.
Зато се уз проповед о Православљу, духовности, општој еклисиологији, у нас мора прозборити и које слово о традиционалном изворном облику утицаја претхришћанских религија, које смо преозбразили, надградили, али које нам својом појавом сведоче и обележавају прстенасти ток предања. Иако, ми често, не препознајемо ни наше.
И с тога делују жалосне, смешне и јадне „чистке“ које МПЦ „чисти“ само српске обичаје, а задржава друге нехришћанске као јаја за Eastern (Иштар).
А кад је рецимо у питању обичај који је такође предхришћански, али га има у Бугара онда може – Мартинке црвено-беле врпце око руке и на гранима (Долазак пролећа – и то је старословенско или старосрпско али се ето задржало код Бугара и зато се може употребљавати!
А, до скора га нико није знао а сада је постало популарно међ чедима перјаника за „мајку Бугарску Цркву“.
Селективно памћење и брисање. Као Бадњак, Слава, али зато идолопоклонство за новога Владику у Бигорскоме и латицама посут пут као да се прославља тријумф Цезара у Галији, то је „благословено“ и баш „православно“, са гуруистичким примесама.
Додајмо, истине ради, да се Црква 16. маја (по старом календару), или 29. маја молитвено сећа Сурдуличких мученика, седам хиљада убијених од Бугара, а незванично 27000, помињемо данас и Игумана Светопрохорског Владимира, кога су живог запалили Бугари. Па, Митрополита Викентија Крџића убијеног од Бугара на путу Урошевац – Гњилане.
И није битно то, колико нас клевећу да ми ширимо мржњу и увреде, а нама светиње под кључем, основно право укиното, постојање сведено на пуко преживљавање, него је проблем што корове расчишћујемо, опет дижемо и у трајење враћамо име Србиново, а само је то на сметњи, све су друго средства.
Као онај камен изнад портала у Нагоричану…
Бију га и сунце и ветар, снег, киша, али траје, чита се, као да га је мајстор јуче исклесао док је Милутин, Свети краљ надгледавао своју задужбину, уз Бањску и Грачаницу, свакако највећу манастирску.
Јасни сигнали, и општимо са њим, а преко Сина са Оцем. Мрежа благодати. Жича сведочи, Дечани исповедају, Нагоричане и Лесново приоповедају.
Раваница и Милешева славе, а Перивлепта, Бањани и Варош… у немој тишини сведоче пут истине СПАС(ења)!
Милутин Станчић
