Мисао је наша. Васкрсе Господ, нека казују дела наша. Пасха би, нека буду осећаји наши. Христос васкрсе – нека збори сво биће наше.

Овај нам је Васкрс, посве другачији. Без пуноће у заједници. Без Њега у нама. Озбиљност трена проблематичан. А опет, како да не изађемо из радости којом зрачи Васкрс.

Празник. Свето време заједнице које отвара врата вечности, овога пута слути губитак свог космичког баланса.

Није ли Свети Николај Охридски и Жички, наговестио трачак онога што надолази или је већ дошло:

“Црква је једина поседовала прави лек, иако га је заборавила јер је и сама постала болесна. Уместо да је она свету дала потребни лек она га је тражила од света. Ослабљена у својој улози у свету и заборављајући своју сопствену вредност, црква или неке црквене организације сарађивале су са пролазним снагама овога света да би ојачале своју моћ. Историја нам пружа сведочанства, огромна попут планина, да је црква увек слабила када је чинила уступке своје духовне снаге било којој пролазној светској сили”.

Ни у његово време нисмо имали, а ни данас немамо прави одговор како да се одупремо болести света. Како да и сами избегнемо ту болест.

Можда је највећи проблем у томе што не умемо уравнотежено да се бавимо самокритиком која води поправљању, него или падамо у деструктивно критизерство или фарисејску пасивну побожност.

Црква је, као што каже свети Николај, у загрљају са светом оболела од болести света. Та болест у цркви је заправо њен мрачни двојник који не признаје своју болест. Црква је данас, између осталог, угрожена финансијским интересима клира, играма моћи и статуса високог свештенства и психолошким заврзламама верујућих који се уплашени од живота склањају у цркви.

Христос је васкрсао! И међу нама је, са нама је. Он нас обавезује.

“Човек се може веселити само од радости или што је исто – од љубави. Страх Божији је почетак мудрости, али није почетак вере. Почетак вере је – љубав. Изван љубеће вере ми остајемо са вером демонском, јер и “демони верују и дрхте” тј имају страх. А ми верујемо зато што волимо Бога”.

Како је само потанко дочарала ову ситуацију Александра Павићевић научни саветник у Етнографском институту САНУ:

” Чежњу за додиром, жељу за односом, жар побуне против оваквог живота гасимо виртуелним световима, онлајн позоришним представама, концертима, филмовима…

Овакво читање стварности логична је последица глобалне гордости света који је зарад тобожње демократије и вишемислија укинуо право на Тајну, света који почива на принципима користољубља, а не човекољубља, квантитета, а не каквоће, света у којем је “егзактна” наука прогнала философију, медицина религију, релативност истину.

У том и таквом свету симболичко мишљење се налази на издисају, те уместо у моћ обреда да на симболичан начин одвоји чисто од прљавог сакрално од профаног, далеко радије верујемо да је око нас све заражено. Чак и наши најближи, чак и света места колективног и индивидуалног постојања”.

Ако заиста волимо Христа, преузмимо одговорност и почнимо коначно нешто да чинимо да мрачног двојнике Цркве изолујемо и истерамо. Ако је то немогуће у пуној мери – макар да и ми и сви они који нас гледају видимо некакав наш напор у том правцу.

Христос васкрсе!

Милутин Станчић