Историјска подсећања: Султански берат издат 1691. године патријарху пећком Калинику I, рођеном Скопљанцу

Као допринос изучавању историје Пећке патријаршије – Српске православне цркве, Митрополије скопљанске и самог града Скопља, Српски културно информативи центар СПОНА је својевремено објавио краћи текст о рођеним Скопљанцима који су се налазили на трону Пећке патријаршије (Максим Скопљанац 1655-1674, Калиник I 1691-1710 и Атанасије II (Гавриловић) 1747-1752), у оквиру рубрике „Историјска подсећања.”

Овом приликом доносимо препис научног рада Небојше С. Шулетића о Берату који је османски султан Сулејман II издао патријарху Калинику I за његово постављење на трон Светога Саве, Србину и рођеном Скопљанцу. Овај Берат је најстарији сачуван и до сада објављен препис султанске потврде о избору иустоличењу новог пећког патријарха.

БЕРАТ ПАТРИЈАРХА КАЛИНИКА I

Акта о именовању (берати) српских патријарха били су основно средство правне заштите и темељ самосталности српске цркве под турском влашћу. Берат који је 17. априла 1691. издат патријарху Калинику I (1691–1710) сачуван је у препису скопског кадије Мехмеда Емина и представља најстарији до сада познати указ о именовањима српских патријарха.

Поглавар српске аутокефалне цркве – архиепископ пећки и патријарх Срба (и Бугара и др), у отоманском правном систему означаван је термином патријарх области Пећи и подручних места или једноставније, пећки патријарх.

Иако државне власти у овој установи јесу препознавале личност верског поглавара, за утврђивање њеног правног статуса верска функција имала је споредан значај. У језику турске администрације појам патријарх означавао је, на првом месту, закупца државног прихода, односно закупца црквених дажбина, које су као и сва друга добра у Отоманском царству припадале султану. Процењена вредност годишњег прихода од црквених дажбина била је дефинисана као црквена муката, тако да је у погледу фискалних обавеза српски патријарх у великој мери био изједначен с другим закупцима државних пореза.3 У односу на његове фискалне дужности, верске дужности патријарха за државу су имале мањи значај.

Њих су патријарси могли да обављају само ако су поседовали владарев указ (берат) о именовању на положај државног закупца и ако су сваке године плаћали закупнину мукате – одсек. До 1691. њихов годишњи одсек износио је сто хиљада аспри, а толика је била и вредност таксе пешкеш, коју је турска администрација наплаћивала за издавање акта о именовању. Испуњавањем наведених обавеза, патријарх је стицао право да на подручју под својом духовном влашћу убира црквене дажбине од султанових поданика хришћанске вероисповести и право да користи црквене објекте и земљишта.

Владар му је уз то гарантовао самосталност у вођењу црквених послова и нека посебна права, која су била уписана у берат. Како су ова права понекад кршена, а на шеријатском суду хришћанска заклетва није важила у споровима против муслимана, патријарашки берат је, иако у основи акт фискалног карактера, уједно био и темељ самосталности српске цркве под турском влашћу и основно средство правне заштите њеног поглавара. Српски патријарси ове акте куповали су у време ступања на дужност и после устоличења сваког новог владара. Од око четрдесет таквих аката, колико их је издато у време док је под турском влашћу постојала самостална српска црква, до данас је био познат само потврдни берат патријарха Арсенија IV Јовановића (1724–1737) из 1730.

Овом приликом приказаћемо садржај првог од четири берата пећког патријарха Калиника I (1691–1710), на основу овереног преписа, који се налази у фонду Црквене канцеларије Архива Председништва владе у Истанбулу. Препис је израдио скопски кадија Мехмед Емин, у периоду између 17. априла 1691. и 7. фебруара 1695, када је Калиник платио пешкеш за издавање потврдног берата. У овом тренутку може се само претпоставити да је препис оригиналног документа био наручен и приложен као доказ у парници, коју је око 1693. патријарх Калиник водио против Ахмеда, сина Мустафе Сакол-паше око користовног права на земљишта манастира Пећке патријаршије.

Својом структуром документ не одступа битно од уобичајеног обрасца по којем су крајем XVII и током XVIII века састављани архијерејски берати, тако да се у његовом садржају могу препознати три карактеристичне целине. У првој целини наведени су подаци о процедури издавања берата, односно о поступку Калиниковог именовања на положај патријарха. Друга садржи дефиницију црквене мукате, услове њеног закупа и географски опис патријаршије. Трећа целина састоји се из одредби о правима која је Калинику као власнику берата гарантовао владар. Овим одредбама било му је зајемчено кадуцитетно право (наслеђе имовине преминулих архијереја и свештеника), искључиво право да подноси представке за именовање владика, пуна надлежност у питањима брачног права и духовног судства, као и неповредивост личности и имовине, пре свега, у време сакупљања дажбина.

Посебну пажњу завређују подаци о процедури издавања берата, пошто стварају могућност да се превазиђу постојеће дилеме и мистификације у вези са идентитетом патријарха Калиника. Овај документ садржи поуздане доказе да је Калиник I на чело српске цркве дошао у пролеће 1691.

Молбу за патријарашко именовање лично је поднео крајем марта или почетком априла те године, при чему се властима представио као становник Скопља. Пошто је 14. априла 1691. платио умањени одсек од 70.000 аспри исписан му је берат, чиме је завршен поступак његовог именовања. Смањење годишњег одсека српске цркве за трећину раније вредности и опраштање пешкеша указују да ова молба није обрађена рутински, већ да је кључну улогу у начину именовања одиграо велики везир Мустафа-паша Ћуприлић (1689–1691). На основу тога може се закључити да је аутор биографских забелешки у Општем листу Пећке патријаршије ипак поузданији извор од недовољно обавештеног и понекад злонамерног барског надбискупа Вићентија Змајевића (1701–1745), који је забележио очито измишљену причу о Калиниковом грчком пореклу и родбинским везама с Александром Маврокордатом.

ПРЕПИС ПРВОГ БЕРАТА ПАТРИЈАРХА КАЛИНИКА I

Часни, узвишени и славни султански знак и сјајна владарска тугра господара света по милости Божјој наређује:

Раја из угарских страна Румелије, из местā која припадају Пећкој патријаршији, обратила се мом владарском дивану представком [у којој се каже]: „Монах по имену Арсеније, који је за своју патријаршију државној благајни плаћао годишњи одсек од сто хиљада аспри, побегао је неверницима и прешао на страну непријатеља. У исто време отишли су и митрополити. Наша села раселила су се и опустела, а државним приходима и раји

нанесена је велика штета. С обзиром да је раја расељена и расута, и да више нисмо у стању да државној благајни сваке године дајемо сто хиљада аспри одсека, годишњи одсек милостиво је умањен за тридесет хиљада аспри”. Земљишта која су њиховим старим цркавама и манастирима раније додељена као вакуфи, дају им се као и раније. Да им се не би наносило насиље и неправда, становник Скопља на којег се односи ово царско наређење, монах по имену Калиник, молио је за милост од Порте и добио узвишени берат, којим је именован за патријарха. У дефтерима моје Царске благајне забележено је да треба да даје сто хиљада аспри на име пешкеша и сто хиљада аспри годишњег одсека. Пошто је раја расељена и расута, његов државни одсек умањен је за тридесет хиљада аспри и сада његов годишњи одсек износи седамдесет хиљада, а обичајни пешкеш сто хиљада аспри. Годишњи одсек од седамдесет хиљада аспри у целости је плаћен петнаестог реџеба хиљадустодруге године (14.4.1691) и у складу с тим записано је да је првог дана реџеба хиљадустодруге године (31.3.1691) поменути монах Калиник постављен за патријарха.

Дао сам му овај царски берат и наредио сам да митрополити, епископи, попови, свештеници и монаси у манастирима који припадају поменутој патријаршији и сви остали неверници, мали и велики, у областима Пећ, Скопље, Самоков, Дупница, Џума, Разлог, Крива Паланка, Штип, Ниш, Београд, Смедерево, у ејалету Темишвар, Босна, Ђула, Јегар, Кањижа, Скадар, Призрен и њиховим подручним местима, поменутог монаха Калиника сматрају патријархом, да му се обраћају у вези с пословима патријаршије и да му буду послушни.

Нека је држи [патријаршију] и притежава на исти начин како се то и раније чинило, све док у корист државе сваке године сакупља и мојој царској благајни даје годишњи одсек од седамдесет хиљада аспри. Они који су побегли из патријаршије, нека се више не помињу. Нека нико са стране не омета и не узнемирава поменутог патријарха када према старом обичају присваја заоставштину умрлих митрополита, попова, монаха и калуђера.

Без представке и оверене молбе поменутог патријарха нека се не даје и нека се не држи под управом ниједна митрополија и епископија.

Када неко од неверника у Патријаршији треба да се ожени или да се разведе од жене, нека се нико не уплиће и не омета у овим пословима поменутог монаха или његове заступнике, који су постављени на основу мога царског наређења и писма.

Ако је монах или други неверник, у складу с њиховом испразном вером пре смрти нешто завештао сиротињи њихове цркве или патријарху, све што је завештано нека се прихвати и нека нико то не омета.

Ако митрополити, епископи, попови и свештеници из патријаршије начине прекршаје у њиховој вери, нека их кажњава према обичајима њихове вере, а нико са стране нека се у то не меша. Нека се без знања поменутог патријарха не закључују бракови између неверника, којима то према обичајима њихове вере не доликује.

Када мојој Порти Среће стигне представка и обавештење о рашчињавању митрополита, епископа и свештеника, нека се никоме не додељује митрополија и епископија, док државној благајни не преда обичајни пешкеш и затим му се, на основу оверене представке поменутог патријарха, уручи берат и царско наређење.

Када се по старом обичају и у складу с прописима њихове вере од митрополита, епископа, попова, свештеника и других неверника у било којој области узима патријарашки ресум, нека нико од представника власти, нити било ко други, не чини сметње заступницима, који су послати да сакупљају ове приходе с царским наређењем и с писмом од моје Срећне Порте.

Неверници су од старине дужни да му дају годишњи државни ресум, новац од милостиње, панађурске, брачне, манастирске, ајазамске и друге патријарашке приходе.

Ако поменути патријарх или његови заступници, који су постављени мојом царском заповешћу, сакупљају државни ресум преобучени, како би на најбољи начин прошли кроз опасна места, представници власти нека не посежу за њиховом имовином говорећи: „Треба да нам даш помоћ” или „Дај нам новац који смо ти позајмили”.

Нека их не узнемиравају и не чине им сметње супротно часном шеријату и нека им улаци и други државни службеници не отимају товарне коње и мазге. Свим виноградима, баштама, читлуцима, ливадама, манастирима, ајазмама, млиновима и другим имањима, добрима и стоком, који припадају њиховим црквама, онако како су располагали ранији патријарси, на исти начин нека располаже и поменути патријарх.

И уопште, нико нека не чини сметње и насиља Патријаршији, нека се не уплиће и не омета. Тако нека се зна и на царски знак ослони.

Писано осамнаестог дана часног месеца реџеба хиљадустодруге године (17.4.1691).

У резиденцији, у Богом чуваном Цариграду.

[Са стране:] Веродостојност преписа потврђује Мехмед Емин, син Мустафе, кадија града Скопља – нека им је опроштено.

Написао поменути сиромах Слављеног и Узвишеног Бога.

[Печат:] Божји роб, Мехмед Емин син Мустафе, Бог му је једино уточиште.

ИЗВОР: 

1. Небојша С. Шулетић, Берат патријарха Кaлиника I, „Зборник Матице Српске за историју“, бр. 83 (Матица Српска – Одељење за друштвене науке), Нови Сад 2011, стр. 97-104.
2. Историјска подсећања – Скопљанци на трону српске православне цркве