Историјска подсећања – на данашњи дан се упокојила српска краљица, монахиња, светитељка Јелена Анжујска

Српска краљица Јелена Анжујска, жена српског краља Уроша I и мајка српских краљева Драгутина и Милутина, умрла је на данашњи дан 8. фебруара 1314. године.

Јелена Анжујска је била владарка једне трећине српских земаља, док су њени синови Драгутин и Милутин владали засебно другим деловима тадашње српске државе. Значајно је допринела културном развоју српске средњовековне државе.

Прва је имала личну библиотеку на двору и активно је подстицала преписивање књига у манастирима. Била је оснивач и прве девојачке школе у средњовековној Србији.

Архиепископ Данило Други, њен биограф и аутор “Житија краљице Јелене”, тврдио је да је била “рода фрушкога”, односно француског племства, док ју је као рођаку поменуо и Карл Први, краљ Сицилије и Напуља. Енглески историчар Гордон Макданијел је записао да је унука сестре Бодуена Трећег, латинског цара Константина.

Краљица Јелена – фреска у манастиру Сопоћани

Она је, наводно, рођена 1236. године као Јелена Анђелина, кћерка мађарског племића Јована Анђела, војводе Срема и француске племкиње Матилде де Вјанден. Оно што је сигурно јесте да се удала за Уроша Првог и да му је родила синове Драгутина и Милутина, док се о полу и именима остале деце спекулише. И сигурно је да се по много чему разликовала од српских владарки, поготово претходница, јер је била испред свог времена и размишљања да јој је место у кући, а улога да рађа наследнике.

Знала је, хтела је и чинила много више од тога, мешајући се супругу и у унутрашњу и спољну политику, а колико је била мудра, јасно је било по томе што су је ценили “и православци и Латини”. Познавајући је, архиепископ Данило је могао да закључи да је била: – Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.

Сви су се дивили њеном образовању, чињеници да је говорила неколико страних језика, разумела се у свето и световно. Била је једна од најпросвећенијих личности тога времена. На свом двору, смештеном на самом рубу Косова и Метохије, у месту Брњаци, организовала је преписивање књига, које је касније поклањала. Имала је библиотеку, у то време звану “књигохранилиште”.

У жељи да помогне сиромашним девојкама, основала је за њих школу, где их је учила писмености, побожности и ручном раду, уз мираз их удавала, а потом на њихово место доводила оне којима је тек требало помоћи. Краљица Јелена се бринула о сиромашнима, давајући им храну и одећу, а болесне тешила и храбрила.

Кивот са моштина Јелене Анжујске у манастиру Градац

Историја је памти као велику добротворку и ктиторку. Иако католкиња, приписује јој се да је 1260. године подигла манастир за православне монахе и то у Стону, на месту порушене Богородичине цркве. Даривала је фрањевачки католички ред, а у Бару, где је имала двор, 1288. је саградила фрањевачки манастир са црквом. За њено име се везују и храм и манастир Свете Марије у Скадру, као и фрањевачки манастир у Улцињу, али њена најзначајнија задужбина је свакако Градац. Никао је око 1270. године на ободу Голије, а архиепископ Данило наводи да је основан као велики и богат манастир, у име пресвете Богородице. Јелена Анжујска је све време надгледала његову градњу, изабрала је монахе који ће ту боравити, утврдила устав, поклонила му имање.

Када је 1280. године одлучила да се замонаши, учинила је то у цркви Светог Николе у Скадру. Архиепископ Данило каже да је одмах примила највиши монашки чин – велику схимну, али није узела ново име, што је било неуобичајено.

Манастир Градац

Колико год да је допринела српском народу, има и оних који “прозивају” њену доброту, називајући је женом жељном власти, што се наводно потврдило у тренутку када је њен старији син Драгутин ушао у сукоб са оцем, збацивши га са престола. Он је тада молио и добио њен благослов, али јој је за узврат дао Зету, Требиње, Плав, извориште Ибра и Приморје, па је све то постало “земљом краљице матере”. Од 1282. године Драгутин више није владар, јер је у корист брата Милутина абдицирао у Дежеву. Имала је великог утицаја на оба сина и њена жеља је била да се, упркос свим размерицама, поштују и измире.

Иако се озбиљно разболела, краљица Јелена је доживела дубоку старост и умрла је осмог дана фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци. Како је и желела, сахрањена је у манастиру Градац, а на последњи испраћај су дошли не само духовни и световни великодостојници, него и много сиромашних и несрећних, којима је током живота помагала.

– Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја – записао је архиепископ Данило.

Српска православна црква канонизовала је Јелену Анжујску, чији дан се обележава 30. октобра по црквеном календару, односно 12. новембра по новом календару.

Кип Јелене Анжујске у Требињу

Заштитница заљубљених у Требињу

Три године после смрти, Јелена ја проглашена светитељком. Данас је слави Српска православна црква. – Када је прошло три године, Бог јавља своју брзу благодат, коју је сам завештао изабранима својим. Неким провиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха. И тако је оворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше га неповређено, где лежи као у роси – записао је архиепископ Данило. Такође, Јеленин кип краси бедем требињског Старог града. Пред кип би, по речима старих Требињаца, како су писале „Новости“, долазили заљубљени парови са неким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.