Остао је упамћен по говору у одбрани Београда 7.октобра, 1915.године, тада мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945).
-Тачно у три часа, непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетма. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда збрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје живoте, они не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Речи, у то време, мајора Гавриловића ушле су у уџбенике, али је зато готово прескочена његова потоња историја, подсећа у Софија Бабовић у „Вечерњим новостима“. После Првог светског рата и показаног јунаштва на Солунском фронту, као командир Првог батаљона 12. пешадијског пука “Цар Лазар” и каснијим херојством све до коначног ослобођења, овај рођени Чачанин долази у Крушевац.
Пуковник Гавриловић већ је поносито носио бројна одликовања : Карађорђеву звезду, ордене Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, Легије части, Албанску споменицу… Иза себе је осим учешћа у Великом рату, већ имао пожртвовану улогу у оба балканска рата.
– Када је после Великог рата формиран 47. пешадијски пук у Крушевцу постао је командант његовог 1. батаљона, а затим и командант пука – напомиње истраживач Слободан Симоновић у “Енциклопедији Крушевца”. – Живео је у Крушевцу од 1920- до 1930. године. Ту се оженио Даринком. Имали су четири кћери и сина.
Није се само овај невероватан официр доказао током деценије живота у Крушевцу као командант, један од најпопуларнијих у војсци. Био је врло активан у друштвеном животу. Заслуга за развој Крушевца има много.
– Као председник Соколског друштва допринео је изградњи Соколског дома, био је први председник обновљене Стрељачке дружине, радио је у Аеро клубу и Окружном одбору Црвеног крста – бележи Симоновић.
Непосредно пре одласка, Крушевљани га награђују посебном титулом. Драгутин Гавриловић постаје први почасни грађанин у историји града.
Други светски рат провео је у заробљеништву, умире заборављен убрзо након доласка у Београд. Исти заборав одиграо се и у Крушевцу, све до 1990.године. Тада је на кући где је најдуже живео, у Улици Мајке Југовића бр.7 постављена спомен – плоча. Испод краће биографије часног пуковника на спомену, потписани су захвални “грађани Крушевца”.
