У години када обележавамо неколико великих јубилеја, 700 година од упокојења српског краља Милутина у Скопљу, 80 година од оснивања Радио Скопља (Савиндан 1941) и 80 година од окупације Краљевине Југославије од стране нацистичког Трећег немачког Рајха и његових савезника (а тиме и Скопља и територије данашње С. Македоније), једна личност је у директној вези са свим горе поменутим јубилејима. Јосиф Михаиловић – највећи градоначелник којег је царско Скопље имало у својој историји, а опет још за живота оспораван, а након смрти намерно заборављен и забрањен.
Лик и дело Јосифа Михаиловића ни до данас није у потпуности осветљено и рехабилитовано, посебно у Скопљу којем је толико тога дао. Архитекта, интелектуалац, дипломата, национални радник, градоначелник Скопља од 1929. до 1936. и од 1939. до смрти 1941. године. И поред тога што једна мала улица у близини његове (бивше) породичне куће и данас носи његово име, помињање Јосифа неретко изазива опречне реакције. Изложбом посвећеном Јосифу Михаиловићу новембра 2019. г. у Музеју града Скопља, Српски културно-информативни центар СПОНА је започео борбу за исправљање ове велике неправде према непревазиђеном планеру и визионару испред свог времена у прошлости, али и прерано отргнутог од колективне свести у садашњости.
Кроз серијал текстова СПОНА ће се потрудити да дâ свој скроман допринос у афирмацији великог Јосифа Михаиловића као део обележавања јубилеја – 80 година од смрти.
На то нас обавезује баштина Јосифа Михаиловића коју је оставио нама у наслеђе, истовермено чинећи невидљиви граничник наше савести и обавезе.
Ко је био Јосиф Михаиловић?
Рођен је у мијачком селу Тресонче 15. априла 1887. године у тадашњем Османском царству (данашња Северна Македонија) од оца Михаила Ђорђевића, чувеног протомајстора, градитеља и обновитеља цркава широм Старе Србије и Маћедоније, Рашке и Јужног Поморавља друге половине 19. века. Јосифов деда по оцу звао се Ђорђе Вучковић.
Јосиф и његови преци по мушкој линији припадали су мијачком роду Јуруковаца. Као и сви Мијаци за Крсну Славу прослављали су Светог Николу, Мирликијског чудотворца. Мајка му је била Христина Ђорђевић, родом из суседног мијачког села Лазаропоља. Била је унука чувеног главара Лазаропоља (центра Мијака) – Ђурчина Кокала (1775-1863). Ђурчин Кокал је рођен у Лазаропољу. У немирна времена када је османска држава била захваћена самовлашћу локалних паша и јаничара, успео је да стекне значајно богатство, стекне велику имовину тргујући са стоком, сточарским производима, трговином. Оснивач је прве мануфактуре и задружне производње мијачког сира (1801), који је био продаван у целом Медитерану. У то доба био је један од водећих трговаца стоке у европској Турској. Као један од ретко писмених људи тога доба, написао је и своју аутобиографију „Наказаније“, најстарију сачувану која је настала на тлу данашње С. Македоније.
Остало је забележено да је своје богатство трошио и на откуп хришћанских робова, широм османске државе (посебно у Солуну и Цариграду). У време слома Првог српског устанка 1813. године, велики број српских робова, посебно девојака, из Карађорђеве Србије је откупио својим новцем и спасао прогонства у Азију и Африку. Лично је био примљен од турских султана, од којих је добио право да самостално убира порез међу Мијацима, те добио титулу кнеза и право да буде војни заповедник и држи оружане мијачке одреде ради одбране од одметнутих Јањинских паша. Својим новцем је изградио цркву Светог Ђорђа у Лазаропољу (1832-1841).
У својој задужбини поред епископског престола налазио се богато украшен престо за самог Ђурчина, изнад кога је насликана фреска Св. Арсенија, архиепископа српског (1233-1263). На основу породичног предања које је преношено у Јосифовој породици, цркву је успео да заврши (ослика) од новца добијеног од након победе у једном двобоју одметнутим јаничарем, Арапином, негде у Солунском пољу. Од задобијених рана убрзо је добио рак костију, те је пред смрт свуда морао бити ношен. Ђурчин Кокале је имао 12 деце, а преко стотину унучади и праунучади. Један од синова, Никола, био је половином 19. века главни војни коморник за снабдевање османских гарнизона и трупа у читавој Румелији, а посебно се својим организационим способностима истакао током Кримског рата. Добио је звање паше и био познат као „Ники паша“. Није познато име Кокалевог сина, оца Христина, Јосифове мајке. Више је него јасно да је од мајке наследио организационе способности, а од оца градитељски и архитектонски дар, управо оне врлине које се у пуној мери испољио током свог мандата за градоначелника Скопља, назаслужнијег за трансформацију Скопља из оријенталног, турског града у модеран, европски град.
Михаило Ђорђевић, Јосифов отац, био је протовестијар, зидар и обновитељ српских манстира и цркава на Косову, Метохији, широм Македоније, Старој Рашкој итд. Остао је запис у цркви Богородичиног Ваведења у Липљану из 1899. године, где се потписао као обновитељ фресака „маистор Михаило Ђорђевић, од Дебор “. Био је и главни мајстор приликом изгрдање цркве Св. Тројице у Куманову 1901/02, као и многих других. Михаило је саградио и раскошну породичну кућу у Скопљу (у близини данашње зграде Црвеног Крста коју је пројектовао Јосиф М.), а која је постојала све до земљотреса 1963. Михаило Ђорђевић је 1915. године био интерниран у логор у Бугарску, где је због лошег третмана и зиме тешко оболео услед чега је пуштен да се врати у Тресонче, где убрзо умире 1916. године. Јосиф Михаиловић и његов отац су се последњи пут срели у Призрену, у зиму 1915. г, приликом повлачења српске војске и избеглица ка Грчкој. До данас је у заоставштини Јосифових наследника остало сачувано писмо упућеног оцу Михаилу из Београда, уочи ослободилачких ратова 1912. године у коме је стајалао „УСКОРО ДОЛАЗИМО!“ Овај поклич Јосифа Михаиловића, тада добровољца у четничком одреду Доксима Михаиловића остаће до све до данас породични мото њега и његових наследника.
Наставиће се.
Приредио:
Милош Стојковић,
Српски културно-информативни центар СПОНА Скопље
