Краљ Александар био је творац Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, у којој је окупио словенске народе у снажну и поштовану државу и зато је запамћен као “ујединитељ”.

Владао је у време великих потреса и сукоба на Балкану и у Европи настојећи да ојача јединство југословенских народа и учврсти федералну државу, због чега је у завери сеператиста и фашиста убијен 9. октобра 1934. године у Марсеју у време службене посете Француској.

У атентату је убијен и француски министар иностраних послова Луј Барту, а разјарени грађани и полиција су на лицу места одмах убили атентатора. Био је то члан бивше бугарске тероростичке организације ВМРО (у Бугарској забрањена од маја 1934. године)  Величко Димитров – Керин (у Марсељ путовао са чехословачким пасоше, као Петр Келемен), а накнадном истрагом утврђено је да је у убиство краља Александра била умешана Усташка организација хрватских фашиста.

Краљев долазак у Марсеј снимале су многе камере и фоторепортери, а први пут у историји сниматељи америцке куће “Фокс” забележили су и сам чин политичког убиства једног суверена.

Атентат на краља Александра никада није до краја расветљен, јер су иза сепаратишта и фашиста у емиграцији стајале Мусолинијева Италија, Хортијева Мађарска и Хитлерова Немачка, а према књизи Кацакијеве објављеној пре четири године, изгледа да су у заверу били умешани и совјетски бољшевици. Александар, рођен на Цетињу 16. септембра 1888. године, син је краља, унук кнеза и праунук вожда Карађорђа.

С непуне две године остао је без мајке, школовао се код руског цара у пажевском корпусу у Петрограду, а престо је преузео у 21. години после абдикације старијег брата Ђорђа 10. априла 1909. године после тешке кризе и понижења изазваног аустро-угарском анексијом Босне и Херцеговине.

Иако веома млад, успешно је преузео најважнију команду у Првом балканском рату, а потом и у Другом балканском рату, а захваљујући томе и подршци руске дипломатије 1913. је од оца преузео краљевска овлашћења.

Као регент је постао врховни командант Српске војске у Првом светском рату коју је заједно са народом повео у пробој преко Албаније, одбијајући сваку помисао на капитулацију. После ове незапамћене голготе, краљ Александар је опорављену српску армију септембра 1918. повео у победнички поход и за два месеца ослободио целу Краљевину Србију и од савезника добио чин ђенерала.

Престо је преузео после смрти оца, краља Петра I 1921. године и од тада се у спољној политици залагао за повезивање земаља Балкана и средње Европе у економску и политичку заједницу стварајући “малу Антанту” и Балкански савез, због чега је сматран ратником миротворцем.

Краљ Александар је у Европи подељеној разлицитим интересима, завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма и под непрестаном ратном претњом, створио савез држава чији је циљ био јачање мира, јединствено  тржиште, заједничка спољна политика.

Балкански савез је по томе, а и својој организацији, са Саветом министара на челу, био претача европских интеграција које се данас толико славе. Залажући се за “Балкан балканским народима”, краља Александар је тврдио да би земље овог региона могле да живе без сукоба само када се велике силе споља не би мешале, настојећи да своје спорове реше и интересе намире преко леђа народа на овим просторима.

Због овакве политике, али и одлучног отпора фашизму и комунизму, у време када им се мало ко опирао, краљ Александар се нашао на нишану сепаратиста и фашиста чији је циљ био распад Југославије.

Поједини историчари указују да је тако постао “прва зртва модерног тероризма” који ће свет погодити свом жестином седам деценија касније. Краља Александра је за живота славила тиха већина као “витешког краља ујединитеља” и “највећег сина нашег  народа”, док га је врло гласна мањина сматрала “убицом народа”, диктатором” и “великосрпским хегемонистом”.

Политички противници су га сматрали диктатором јер је 6. јануара 1929. у обрачуну с комунистима укинуо устав, распустио парламент и забранио политичке странке, мада је касније пао као прва жртва фашизма и нацизма и то пет година пре почетка Другог светског рата.

Замера му се и што је стварао Југославију, иако је у њој први окупио и ослободио свој народ, а указом допринео уједињењу СПЦ.

После Другог светског рата, комунисти са Титом на челу су настојали да затру сваки позитиван траг овом монарху, а његова контроверзна владавина почела је објективо да се вреднује тек у данашње време.